Ponara speleo-ronjenje, Novembar 2012.

Prošlogodišnja ekspedicija Ponara decembar 2011. završila se brze nego što nam je bilo milo. Pošto smo iskartografisali prvih 60m kanala nadali smo se produzetku. Ispred nas bila je “dina” od mulja koja se podizala ka stropu. Premeravanjem podigli smo toliko sedimenta, a ni poslednje vezište nije delovalo previše sigurno tako da smo odlucili da se vratimo i pokušamo drugi put.

5. novembra 2012. došao je trenutak da pokušamo ponovo. Matija i Mika su se spremili i nadljutskim naporom uspeli da sami dovuku svu potrebnu opremu do sifona. Nisu ni slutili da ce se napor isplatiti.

 

Ronjenje do poslednjeg vezišta prošlo je brzo i rutinski. Vezišta nije više ni bilo. Arijana se otkinula sa stene ali je kraj konopca još bio na mestu. Kratak zastanak za vezivanje i nastavilo se sa novom motalicom.

Ono što smo ocekivali i cemu smo se nadali se i dogodilo. “Dina” od mulja se dizala do naizgled plafona. Na srecu to nije bio plafon vec površina vode na kojoj je plivalo mnoštvo taloga.

Mika je skupio hrabrost i provukao glavu. Pogled u tunel i dvoranu ucinio je da srce brze zakuca.

Nije trebalo mnogo da izadju iz vode i upute se u dalje istrazivanjeje. Za decembar 2012. spremamo novu ekspediciju tokom koje ce se iskartografisati novi tuneli i dvorane i naravno napraviti fotografije.

Ostaje samo toliko da kazemo da oduševljenju onim našta smo naišli nema kraja i obecavamo da cemo to dokumentovati novim slikama i nastavkom karte. Na decembarskoj ekspediciji ocekujemo i ucešce naših prijatelja iz speleo klubova cija ce nam logisticka pomoc biti od neprocenjivog znacaja.

p.s. Naravno vredno je i napomenuti da povratak naša dva heroja nije bio jednostavan. Samo proronjavanje sifona u bukvalno nultoj vidljivosti iziskuje izuzetnu hrabrost smirenost i psihicki napor dok dupla tura transporta opreme od sifona do izlaza u istom danu zaista zahteva krajnji fizicki napor. Svaka cast momci!

Plan sifona

Profil sifona

Plan i profil mape iz speleo odseka Društva “Vladimir Mandić Manda” dopunjena podvodnim delom – Triton

 

Istraživanje Jelovičkog vrela, Oktobar 2012.

Ova ekspedicija je dugo odlagana. Pre oko godinu dana naš prijatelj Levan Pivnevi nam je za vreme pohadjanja Nitrox kursa pricao o pecini u okolini Pirota. Voda je bistra i prilaz kao i samo ronjenje je relativo jednostavno. U njemu su ronili ronioci iz Pirota, Nisa i okolnih krajeva ali znacajnije istrazivanje u njemu nije vršeno. Zvucalo nam je skoro prlepo da bi bilo istinito.Setili smo se niza neuspešnih ekspedicija koje su se izjalovile upravo zbog loše procene onih koji su nam pricali o lokacijama. Kako smo Levanu, koji je u vrelu i ronio verovali zapamtili smo lokaciju i odlucili da je kad se ukaze prilika posetimo. Vest da je tim Cavebase iz nemacke krajem leta ronio u tom vrelu i razvukao arijanu do dubine od 45m zainteresovala nas je i krajem oktobra krenuli smo da pogledamo o cemu se radi.

 

Jelovicko vrelo nalazi se obroncima Stare planine nekih tridesetak kilometara od Pirota. Vrelo je izvor Jelovicke reke i jedno je od najacih vrela u okolini. Nalazi se na nadmorskoj visini od oko 700m i odlikuje se bistrom vodom u kojoj je rastvoreno vrlo malo taloga. Ceo predeo je krecnjacki i obliznji vrhovi planina su goli što objašnjava i veoma malu kolicinu sedimenta. Predeo nas je neodoljivo podsetio na juznu Francusku i region Lota i Dordogne. Na mesto prenocišta stigli smo po mraku. Interesantan je i olakšavajuci osecaj kad se nadjete van domašaja GSM mreze. Uz veceru sastavljenu od juznjackih specijaliteta i pricama o ocekivanjima sledeceg dana zaspali smo.

     

     

Jutarnji mraz brzo nas je rasanio i posle dorucka uputili smo se ka vrelu. Zbog dobrog opisa koji nam je Levan dao vrelo smo lako pronašli. Lagana kišica nije nas obeshrabrila. Sa pravom. Cekala nas je lokacija kao iz slikovnice. Klasicno vrelo sa malom branom. Ljudi su vodu naravno iskoristili i kanalom deo vode usmerili ka obliznjem ribnjaku. Saznajemo, za razliku od prica i “bajki” koje smo o vrelu culi, da se ono ponaša klasicno. Ronjenje je moguce tokom cele godine sem u prolece kad se tope snegovi i kada vrelo jako izbazuje vodu i preliva ceo kraj. Kako je temperatura vode bila vec relativno niska, oko 8C pretpostavili smo da vrelo ne dolazi iz velike dubine. Saznanje da su Nemci na 45m prekinuli sa daljom penetracijom nas je jako zacudila. Kako se radi o roniocima cije umece cenimo bili smo radoznali iz kog razloga su tako “rano” prekinuli. Kako bi raspolozivo vreme pod vodom optimalno rasporedili sacinili smo dva tima. Prvi je imao zadatak da razvuce arijanu što dalje dok bi onda drugi tim na miru izvršio kartografisanje.

    

    

    

Kako smo poneli ribridere plašili smo se samo dva scenarija, da su restrikcije preuske za ulaz i da pecina ponire u dubinu za koju nismo poneli odgovarajuci gas. U prevodu dubina ne bi smela biti veca od 60-70m ali smo bili sigurni da cemo se u svakom slucaju lepo provesti. Pripremili smo se i pomogli Miki i Banetu, prvom timu da zaroni. Puni išcekivanja Matija i ja smo seli iznad vrela i razradjivali sve moguce scenarije. Vreme je prolazilo i kada posle oko 60min nije bilo ni traga od prvog tima osmesi na licima su nam postajali sve širi. Znamo da Mika kod sebe ima 200m konopca i jos on i Bane po dva spoola sa po 50m. Posle ca. 2 sata ronjenja pojavili su se prvi znaci, mehurici gasa koji se ispušta kad se ribriderom izranja i znali smo da je dekompresija u toku.

    

Ubrzo pojavljuju se. Ozarena lica nam govore da su se lepo proveli. Kraickom oka vidim Mikinu nedirnutu motalicu. Uhvatio je moj pogled… “Nemci ce morati malo duze da rone po svoju motalicu”. Izveštava da je našao dve trecine odmotanu na 45m dubine i razvukao do kraja. Kaze na toj dubini kanal prelazi u horizontalu i nastavlja na prosecnoj dubini od 48m. Razvukli su je do kraja i tamo ostavili. Nisu zurili vec na miru razgledali pecinu. Izvestio je kakva je topografija i gde i kakve su restrikcije. Malo sa se zabrinuo kad sam cuo da je restrikciju na 20m jedva prošao ali sam znao da cu proci makar kopajuci.

    

Matija i ja smo se opremili i zaronili. Iznenadio me ulaz koji je ipak bio uzi nego što sam ocekivao. Proverio sam razvucenu arijanu. Primarni vez, sekundarni vez, uredno kalibrisana. Matija i ja smo pristupili rutinskom premeravanju. Promene gasa i odlaganje stage boca na odgovarajucoj dubini je prošlo bez komentara i ubrzo smo se sa notesom punim koordinata, mera i profila našli na 45m. Tunel je licio na tunel u cuvenom Reselu samo manjih dimenzija. Uzivao sam i smireno radio svoj posao. Tacaka za tackom je prolazila i Halcyon motalica ispred mene me gotovo iznenadila. Mika je uredno razmotanu vezao. Skidam svoju veliku motalicu sa zadnjeg D ringa. U tom trenutku svet je prestao da postoji za mene. Matija je do sad pisao, a ja sam manje više bio besposlen (bar sam se tako osecao dok sam osvetljavao kontrolisao i td.) Dugogodišnjim ronjenjem i istrazivanjem napravili smo praksu da dok razlacimo ujedno skupljamo i koordinate i profile. Kako je u našim pecinama cesto jako ogranicena vidljivost moje trazenje puta dalje, razvlacenje motalice i trazenje vezišta je trajalo isto koliko i Matijino uzimanje razdaljina, dubina, kurseva i profila. Ovde gde je vidljivost perfektna za naše uslove, ja sam mogao plivati daleko brze. Cujem povremeno injektore na ribrideru vidim Matijinu lampu i tunel ispred sebe. Radim ono što najviše volim. Istrazivanje neistrazenog ima neodoljivu car. Na zalost moje se zadovoljstvo brzo završava. Vidim ispred sebe skupinu stena i kraj tunela. Nešto me preseklo u stomaku. Da li je moguce da je to kraj. Iskra nade se pojavljuje jer vidim pukotinu iznad sebe kroz koju mogu da prodjem. Pravim vezište i iprovlacim se kroz pukotinu u plafonu. Vidim da Matija zaostaje da uzme koordinate vezišta. Trebao bih mu asistirati ali pun strepnje nastavljam dalje. Okrecem se, iza mene zid, ispred mala sobica sa dva otvora levo i desno. Oba mala, nedovoljno velika da se ne moze proci. Puno sedimenta na stenama. Tuzno shvatam da je to to. Svetlo moje lampe para mrak u nadi da cu negde videti “rupu” ali uzalud. Vracam se nazad, znacima objašnjavam situaciju. Matija prolazi pored i gleda u ono što sam i ja video. Ok, to je to. Zadovoljstvo laganog povratka mi niko nece uzeti. Lagano plivamo nazad. Na povratku uzimam suvenir, Halcyon motalicu bez konopca. Na vezištu na 45m gde pecina pocinje da izranja kontolišem vreme i kalkulišem dekompresiju. Saopštavam Matiji ukupno vreme dekompresije sa kojim se slaze. Podela vremena po stopovima je rutina na koju niko u našem timu ne gubi reci. Jedino uzbudjenje je restrikcija kroz koju iz nekoliko pokušaja jedva prolazim. Kratko stajem da cujem da li se cuju mehurovi. Da nije neko crevo puklo? Sve je u najboljem redu. Pred kraj još osecam hladnocu. Odelo mi je u provlacenju pustilo malo vode. U levoj nogavici nivo vode lagano raste i dolazi do prepuna. Uskoro ce i druga nogavica biti puna. Srecom, zaron traje svega nešto više od dva sata pa nema opasnosti od ozbiljnijeg pothladjivanja. Ipak odlucujemo da još malo skratimo dekompresiju…

    

    

    

Izranjamo. Mika stoji u vrelu u odelu. Bane sedi pored jezera takodje u odelu. Njihovi kompleti su na stand by . Tim zna svoj zadatak…

Prilikom povratka kuci imali smo dovoljno vremena da se ispricamo. Sad ono što smo videli i podatke treba pretociti u validnu kartu kako bi istrazivanje imalo nekog smisla. Karta ce naravno objavljena na našem sajtu kako bi i drugi mogli da je koriste za zarone i eventualno prošire.

 

       

 

 

 

Ponara speleo-ronjenje, Decembar 2011.

POLOŽAJ “PONARE” I PRIKUPLJANJE PODATAKA

Početkom novembra Matija je došao u klub sa predlogom za novu ekspediciju. Kao dobar poznavalac pećina Valjevskog kraja predložio je da istražimo potopljeni deo pećine “Ponara”. Sakupljanjem podataka koji su već bili poznati došli smo do sledećih informacija.

Područje u kome se nalazi pećina Ponara poznata i kao Plandište obuhvata Bačevačku krašku oblast koja pripada valjevskoj podgorini i prostire se jugoistočno od Valjeva. Ulaz u pećinu nalazi se u selu Golubac i pripada slivu reke Ribnice. Ulaz je na 370 metara nadmorske visine. Pećina se razvila u početnom delu doline Golubsko polje. Kraška dolina u kojoj se razvila pećina prostire se ka severozapadu. Po njenom dnu su u nizu poredjane levkaste vrtače čije dubine ne prelaze 10m. Krečnjačka masa je uglavnom pokrivena aluvijalnim nanosom.

 

ISTRAŽIVANJE PONARE

Pećina dugo nije bila poznata meštanima, jer je njenih 7 ponora bilo začepljeno organskim materijalom i rečnim nanosom. Znalo se samo za vigled iznad ponorske zone, ali se predpostavljalo da je u pitanju plitka jama. U septembru 1979. voda je provalila najniži ponor. To je iskoristila Speleološka grupa Društva istraživača “Vladimir Mandić-Manda” i istražila tada najdužu pećinu valjevskog kraja. Ispitano je ukupno 968m kanala koji su se završavali sifonskim jezerom. Jezero je prečnika 3m i dubine 3m. Iznad jezera se uzdiže odžak. U prošlosti je bilo ronjenja u sifonu od strane ronilaca R.K. “Posejdon” iz Valjeva bez značajnijeg prikupljanja podataka. Medjutim informacija koje smo mogli da dobijemo bile su dobrodošle u planiranju cele akcije. Kroz pećinu protiče vodeni tok čiji intenzitet zavisi od vremenskih uslova i perioda godine. Prokapne vode su vrlo intenzivne. Presudnu ulogu u formiranju pećine imala je abraziona erozivna snaga vode.

 

Kako u novembru i početkom decembra nismo imali padavina odlučili smo se da startujemo ekspediciju. Kako smo u prošlosti imali jako dobru saradnju sa speleolozima iz Društva “Vladimir Mandić-Manda” odlučili smo se da i ovu akciju sprovedemo u saradnji sa speleolozima ovog društva. U prvoj ekspediciji učestvovali su Nastić Ivan i Ranković Vladimir iz “Mande” i Petković Matija i Aleksandar Trkulja iz “Tritona”. Iako se nosila “laka” ronilačka oprema teret koji je bio raspodeljen po članovima ekspedicije bio je znatan. Usled tereta ove opreme predvidjeno vreme do stizanja do finalnog sifona je izmedju 2 i 3 sata i obuhvata izmedju penjanja i veranja i prelazak preko jezerceta dužine ca. 25m.

Sam sifon dočekao nas je sa prozirnom vodom koja kao da nije ni prisutna. Ovo ja učinilo da roniocima u ekipi srce brže zakuca. Naravno saznanje da ovakva voda krije “opasna iznenadjenja” bilo je poznato. Sediment koji se prilikom ronjenja podigne, usled nedostatka vodenog toka dovodi do ekstremnog zamućanja vode koje predstavlja vraćanje u 0m vidljivosti. Ovo je tražilo sporo i precizno razvlačenje arijadnine niti. Postavljanje tzv. “line trap” se moralo po svaku cenu izbeći. Ovo je bilo iznimno teško usled nedostatka zgodnih vezišta i pećine koja je nastavila sa vijuganjem ispod nivoa vode kao što je to činila i na nadvodnim nivoima. Posle nekih 50m snimljenih kanala dostignut je povratni pritisak u malim, za ovu priliku upotrebljenim ronilačkim bocama. I ekipa je izronila i spremila se za mukotrpno izvlačenje iz pećine. Po dubokom mraku ekipa je izasla na površinu. Za sledeću akciju spremiće se specijalna ronilačka oprema i tim će se iz logističkih razloga uvećati za još nekoliko članova.

Za ovu akciju su pripremljeni “Satori” ribrideri koji će nam sa predvidjenim bocama dati višesatnu autonomiju ispod vode, a neće mnogo otežati opremu koju treba provući do finalnog sifona. Takodje su spremljene 2 motalice kalibrisane dužine od preko 300m. Oprema raspodeljena medju “šerpasima” je i pored maksimalne “redukcije” predstavljala teret od oko 35kg po čoveku. Dobro raspoloženi ekipa u sastavu Jovan Vićentijević iz “Mande”, Mirko Bevenja, Matija Petković, Aleksandar Trkulja i Željko Bajkin iz “Tritona” krenuli su na mukotrpan ali zanimljiv put.
I pored velikog tereta rasporedjenog medju članovima tima brzo se napredovalo. Neizvesnost kakvo nas stanje čeka u sifonu kao da nam je dala krila i u rekordnom roku stigli smo do kraja suvozemnog dela. Dva dana kiše nisu obećavala ništa dobro. Već sa površine smo videli da je vidljivost dosta lošija nego pre 7 dana. Nastrpljivo smo pristupili sklapanju opreme.
Čim smo navukli ronilačka odela prebacili smo se u “dive mod”. Smireno smo testirali opremu i psihički se spremili na ono što nas čeka. Hladnoću vode od 11C nismo ni primetili. Ostali članovi tima pomagali su u raspakivanju opreme i pripremama. Lampe su bile spremne i motalice okačene. Za početak neće trebati, dok ne stignemo do kraja pre nedelju dana razvučene arijane.
Nečujno nestali smo pod površinom vode. Povremeno se samo čuo zvuk injektora. Iz nulte vidljivosti ispod nas uronili smo u kanal u kome se vidljivost naglo povećala na 5-6m. Kanal je blago savijao ulevo. Sirine dovoljne da se komotno prodje. Zidovi su bili glatki a na dnu sljunak i kamenje. dubina izmedju 3 i 4m. Naglo tunel savija desno pa opett levo, nepravilnog je preseka. Pratimo arijanu, ima vrlo malo mesta za vezivanje a kanali su jako vijugavi i nepravilnog preseka, kao rodjeni za stvaranje “zamki”. Dolazimo na vrh “šahta” koji se nekih 7-8m sušta ispod nas. Arijana je lep zategnuta i stžemo do njenog kraja. Pripremam veliku motalicu sa preko 200m konopca. Vidim Matijino svetlo na OK odgovara sa OK. Ispod nas fini sediment. Ispred nas se pećina diže. U tom delu vidljivost je smanjena na ispod 1m. Ili se nije slegao sediment od predhodne nedelje ili su kiše odradile svoje. Ako dobro vežemo motalicu “probićemo ” taj deo i naići ili na dobri vidljivost ili će se naše istraživanje završiti brže nego planirano. Pokušavam da vežem početak arijane za prethodnu, ali tako da se zadrži staro vezište. U slučaju njegovog skidanja arijana će ostati neprekinuta ali će sigurno napraviti “zamku”. Nikako mi ne polazi za rukom da oko klizave stane vežem motalicu. Stara arijana klizi sa vezišta i ostajem u 0m vidljivosti sa arijanom u ruci. 30w LED lampa se više ne vidi. Znam da je sediment tako fin da se bez vodenog toka dugo neće sleći. Na slepo pokušavam da vežem staru arijanu za njeno vezište. Minuti prolaze kao sati. Čujem povremeno injektore na ribrideru i znam da je bar on OK. Osećam Matiju pored sebe. Ne gubi glavu već obezbedjuje poziciju. Posle bezbroj neuspešnih pokušaja najzad uspevam da arijanu tako vežem da je na potezanje stabilna. Dajem Matiji znak i krećemo nazad. Na žalost osećam da sam zaglavljen u procelu. Napred, ne ide, nazad uspevam da se pomerim nekih 50Cm. Pokušavam da izronim pliće i prodjem, Ne uspevam, vraćam se malo nazad pa pokušavam na dole uz dno. Nalećen na Matijina peraja. Očigledno ima istu ideju. Čuvam masku i čvršće grizem loop da mi ga Matija perajima ne izbije iz usta. Najzad se krećemo. Posle nekih 10m praćenja arijane dolazimo do vertikale u šahtu i podižemo se. Vidljivost se naglo povećava na 2-3m. Znam da smo se i ovaj put “izvukli” i obuzima me strašna frustracija. Gledam u Matiju. U pogledu mu čitam ista osećanja, šta sad? Dovukli smo toliku opremu, a dalje ne možemo. Nemamo izbora, dajem Matiji znak i polako krećemo nazad. Nailazimo na neispitani tunel. Vezujem motalicu i krećemo. Matija ide zamnom i uzima koordinate vezišta, crta preseke tunela. Na žalost primećujem da smo sve pliće. Napokon izranjamo u jednoj velikoj kaverni sa zarobljenim vazduhom. Bacam pogled oko sebe i ne vidim suvozemne kanale. Krećemo nazad, dolazimo do arijane koja nas vodi ka izlazu i posle kraćeg plivanja izranjamo. Napolju nema nikoga, ekipa se uputila na istraživanje novih suvozemnih kanala. Nisu nas očekivali tako brzo.
Vreme ipak čini svoje, dok smo izronili već smo se “ohladili”. Ipak smo uspeli da iskartografišemo sporedni kanal. Odlučili smo da sledećeg leta posle prve duže suše opet okušamo sreću. Sad je valjalo opet spakovati svu opremu. Odlučili smo da na povratku uživamo u suvozemnom delu pećine.
Pakovanje je prošlo dosta brzo i u tišini. Povratak ka izlazu pećine je “uzbrdo” i očekivali smo dobru zanimaciju. Raspodelili smo transportne i krenuli nazad.
Veranje po vlažnim i klizavim stenama bio je dovoljno težak zadatak, ali je transport teške ronilačke opreme od svakog učesnika tražio dodatni “entuzijazam”.
Dolazak do izlaska iz pećine nagovestio je hladan vazduh. Valjalo je još savladati ulaznu restrikciju. Medju nama se osetila želja da se još ostane u ovom mističnom podzemnom svetu. Madjutim i ova kao i svaka ekspedicija se morala završiti.

Na kraju ekspedicija se uspešno završila. Iskartografisano je preko 60m novih potopljenih kanala i postavljen kamen temeljac za dalje istraživanje. Saradnja sa speleolozima društva “Vladimir Mandić Manda” još jednom je protekla u najboljem redu i još više nas zbližila. U budućnosti će sigurno biti još mnogo zajedničkih akcija.

Plandište-Ponara plan

Plandište-Ponara razvučeni profil

Mapa suvozemnog dela iz speleo odseka Društva “Vladimir Mandić Manda”

 

Triton na dnu Dragovog ponora Novembar 2011.

14.11.2010. član Tritonovog ronilačkog tima Matija Petković u saradnji sa članovima speleološke grupe “Društvo_Istraživača_Vladimir_Mandić_Manda” organizovao je akciju ronjenja u jezeru na dnu Dragovog ponora. Ova ideja nije nova, nastala je još prilikom prve posete ovom znamenitom speleološkom objektu. Kako to obično biva, ipak je trebalo da prodje još mnogo vremena dok se nisu stekli uslovi za ovu složenu akciju.

 

 

 

 

Sama jama je još u sedamdesetim godinama bila poznata speleološkoj zajednici i metar po metar je osvajana do finalne dubine od 183m. Jedno vreme ova jama važila je za najdublju u Srbiji. Na dnu speleolozi su naišli na nepremostivu prepreku u vidu jezera za koje se veruje da je sifon. Dubinu jame su roneći u jezeru pokušali da produže Aleksandar Milosavljević i tim Slovenačkih speleo ronilaca. Po podacima ovih istraživača jezero je dubine oko 15m sa velikom količinom sedimenta na dnu, na kome postoje otvori za eventualno dalje napredovanje. Ovo su podaci koji su nas privukli da pokušamo da dalje istražimo ovaj objekat.

 

 

U 10.30h u nedelju ujutro Matija Petković, Ivan Nastić, Nenad Selaković, Danilo Tomić, Milica Ignjatović, Jovan Jovanović, Nebojša Milivojević i Vladimir Ranković krenuli su na dug put na dno ponora. Sam profil jame zahtevao je konstantan “rad na užetu”, naime jama se sastoji uglavnom od vertikala sa svega nekoliko “polica” koje su pružale pogodno mesto za kratak predah. Poseban izazov predstavljalo je spuštanje teške ronilačke opreme rasporedjene u čak 12 transportnih vreća od kojih su neke bile teške i preko 20 kg. Problem je predstavljalo i pregrevanje “desendera” (oprema za spuštanje) zbog težine kojoj je bila izložena. Iz ovog razloga čekalo se i po deset minuta da se metalni koturovi ohlade. Samo spuštanje na dno ponora trajalo je nešto manje od tri sata.

Stigavši na dno počelo se sa užurbanim raspakivanjem ronilačke opreme uz strah da se nešto nije oštetilo i da time cela ekspedicija ne propadne. Zahvaljujući nadljudskim naporima članova tima oprema je ipak ispravna stigla na destinaciju zarona. Uzbudjenje i nestrpljenje učinili su da se niska temperatura prilikom presvlačenja u suvo ronilačko odelo i ne oseti. Pomoću užeta Matija je savladao poslednju prepreku i spustio se u jezero temperature od 9 C. Ubrzo tim mu je spustio i boce sa Nitrox mešavinom koje su za ovu priliku bile pripremljene za tzv. “side mount” konfiguraciju.

Matija:” Voda je bila dobre providnosti, zelenkasta i sa vidljivošću oko 5m. Vidim sediment na sve strane. Plašio sam se da mojim ulaskom ne dovedem do velikog dizanja sedimenta sa zidova ili dna. Prihvatio sam boce, konektovao creva trudeći se da pri tome budem što mirniji. U koliko zamutim samo istraživanje neće dugo trajati. Posle kratke provere opreme krećem u istraživanje prvo po obodu jezera. Tražim odvod – sifon kojim bih krenuo. Nailazim na uže koje su speleolozi spuštali sa cijem da ustanove dubinu jezera i odlučujem da krenem po njemu. Na oko 8 m uže ulazi u restrikciju od gline zasute finim sedimentom. Dobro se orijentišem jer znam da će povratak biti u nultoj vidljivosti. Pored ovog otvora nalazim na još jedan sa manjim nagibom i nešto većih dimenzija. Otvori su toliki da se i sa “side mount” konfiguracijom boca jedva mogu provući. Medjutim i ovo bih uspeo samo sa znatnim dizanjem sedimenta. Prolazi mi kroz glavu kako je bila velika sraća da se prilikom merenja dubine jezera uže sa teretom uvuče baš u restrikciju i da je izmerena dubina tom prilikom iznosila oko 18m. Konfiguracija dna je takva da je bilo nemoguće naći mesto za “sidrište” blizu ovih otvora, a u medjuvremenu samo moje disanje već je odronilo toliko sedimenta sa plafona restrikcije da se vidljivost naglo drastično pogoršala. Osećam strašnu želju da produžim sa penetracijom. Znam da je prilika jedinstvena, ali mi obećanje drugovima da se neću upuštati u rizike odzvanja u glavi i odlučujem da se ipak povučem. Izranjam u potpuni mrak i tišinu, razmišljam gde sam pogrešio. U tom trenutku oko mene pale se jedna po jedna lampa i vidim nasmejana lica svojih prijatelja. Ugasili su lampe kako bi bolje mogli da prate moj napredak.

 

Nastala je živa diskusija u kojoj sam ispričao našta sam naišao i kakvi su izgledi za dalje istraživanje. Zapisujem u svesku informacije i azimute položaja jezera i tunela u njemu. Vreme je za mukotrpan povratak na površinu, ali po osmesima mojih drugara rekao bih da je vredelo i da nam ovaj napor neće teško pasti.”

 

Boravak u jami trajao je oko 12 h i tim je tek po mrklom mraku izašao na površinu. Cilj, speleo-ronjenje u jezeru na dnu Dragovog ponora je ispunjen. Ostala su mešovita osećanja. Iako postoje kanali kroz koje je moguća dalja penetracija ovi su toliko nestabilni da iziskuju izuzetan rizik. Sa druge strane, kako je Dragov ponor jama prilično velikog preseka postoji mogućnost da je u pitanju samo kratka restrikcija koja zatim vodi u veliku nama nepoznatu sobu. Ovo za nas predstavlja jak magnet koji će nas sigurno još koji put privući…

“Triton” & “Društvo Istraživača Vladimir Mandić Manda”

Mapa Krupajskog vrela, Septembar 2011.

POLOŽAJ KRUPAJSKOG VRELA

Vrelo reke Krupaje nalazi se u severoistočnom delu Srbije, u zapadnom delu Homoljskih planinama u podnožju Beljanice. Pripada ataru sela Milanovac. Prvo veće mesto koje se nalazi u blizini je Krepoljin. Vrelo se nalazi na privatnom posedu porodice Petrović. 1945. godine na vrelu je podignuta brana od drveta koja je kasnije kad je voda srušila popravljena i sazidana od čvrstog materijala. Voda vrela se prvo koristila za pokretanje monovlačare za sukno, da bi kasnije na njenom mestu bio podignut mlin i hidrocentarala koja snabdeva lokalno domaćinstvo. Krupajska reka koja ovde nastaje uliva se kod Krepoljina u reku Mlavu kao njena leva pritoka. Poreklo vode Krupajskog vrela nije poznato jer ni jedan aktivni potok ne puni vodu Krupajskog vrela. Po rečima Prof.Dr. Ljupčeta Miljkovića sa Univerziteta u Novom Sadu na ovom terenu vršena su mnogobrojna “bojenja” ali ni jedno se nije pokazalo u vodama Krupaje. Inače temperatura vode tokom cele godine iznosi izmedju 10 i 12C. Providnost vode iznosi od 1m pa do max. 5-6m što je iznimno retko.

 

 

ISTRAŽIVANJE KRUPAJSKOG

Dugi niz godina Krupajsko vrelo bilo je istaraženo do maksimalne dubine od 18m. Jezerce koje je brana napravila ispred vrela maksimalne je dubine 2m. Ulaz u pećinu je kao iz slikovnice – otvor u steni koji se vidi spolja. Jedino, roni se ne napred nego dole u dubinu u otvor oblika želuca, prečnika oko 6m i najveće dubine od 13m. Iz želuca vodi samo jedan kanal koji smo nazvali “tobogan” zbog njegovog oblika. Spaja želudac sa malom sobom čije je dno prekriveno sedimentom i najveće je dubine od 14m. Odavda dva puta vode naviše na dubinu od 6m i u “veliku sobu”. Velika soba je maksimalne dubine od 18m i ovo je dubina koja je bila maksimalno dostignuta dugi niz godina. Iz velike sobe vodi kanal koji polako smanjuje dubinu i vodi nas u suvozemni deo pećine. Ovaj deo članovi Tritonovog tima delimično su ispitali i ustanovili da su ljudi u ovaj deo dolazili suvozemnim putem. Kako za istraživanje tog dela nismo imali mnogo vremena, sem svedočanstva da je ovde bilo ljudi, tunel kuda su došli još nismo pronašli. Pored ostalih značajnije istraživanje Krupajskog vrela sproveo je Aleksandar Milosavljević – Ceca 1995. i 1998. godine zaronivši na maksimalnu dubinu od 72m.

 

Tim Tritona počeo je sa aktivnim istraživanjem Krupajskog vrela 2005. godine. 22.07.2006. Mirko Bevenja i Vladimir Taleski arijadnina nit i pločicu kluba u Krupajskom vrelu vezali su na dubini od 103m. Posle toga Triton je izveo još niz ekspedicija u Krupajskom vrelu tokom kojih je izradjena prva mapa i snimljeni su kadrovi za film. Film “Krupajsko vrelo” dobio je niz nagrada na filmskim festivalima. Poslednja je iz septembra 2011. Prva nagrada za najbolji slatkovodni film na Festivalu podvodnog filma “Bijeli Lav” u Rovinju. 10.10.2007. Mirko Bevenja sa dva ronioca za podršku produžio je arijadninu nit do dubine od 112m. Od tada Triton je redovno izvodio trenažno-istraživačke zarone u vrelu da bi se u maju 2009. pripremili za do tada najozbiljniju ekspediciju. 24.05.2009. Mirko Bevenja i Branislav Pavlović zaronili su i razvukli arijadninu nit do dubine od 123m gde je izgledalo da je to dno pećine. Instalirali su pločicu kluba i ovo je do današnjeg dana najdublji zaron u vodama Srbije. Ekspedicija je sprovedena roneći na aparatima otvorenog kruga koristeći 5 različitih gasnih mešavina, a za finalnu dekompresiju na dubini od 10m postavljen je habitat za dvoje u kome se na otvoreni krug disao 100% kiseonik. Ovo je prvo korišćenje ovakve opreme na našim prostorima i kako se to lepo kaže “proizvod domaće pameti”. Ovaj habitat Triton je ostavio u vrelu i stavio ga na raspolaganje svim timovima koji žele da ga koriste. Na žalost i pored redovnog “održavanj” u proleće 2010. habitat nije odoleo elementu i voda ga je razbila. Kako je ovaj zaron sproveden u uslovima loše vidljivost nalaženje puta u dubinu trajao je mnogo duže i ronioci su potrošili mnogo veću količinu gasa nego što je to bilo predvidjeno. Po završetku ekspedicije bilo je jasno da je neophodno promeniti nešto u “tehnologiji”. Kako smo imali iskustva sa CCR Buddy Inspiration nismo sa ovom opcijom bili zadovoljni. Posle mnogo razmišljanja opredelili smo se za pSCR jedinice. Sa ovim ribriderima već smo bili na kraju naše, pre 2 godine postavljene arijane. U medjuvremenu tim Tritona uradio je preko 100 čovek/zarona u vrelu na dubinama izmedju 70 i 123m. Premeren je i kartografisan svaki kanal i kanalčić u koji smo mogli da se zavučemo. Sastavili smo mapu sa delom podataka koje imamo i postavljamo je ovde u obliku koji je lako čitljiv i olakšan od nepotrebnih detalja.

 

 

Plan i presek

Razvučeni profil

Dozvoljeno je dalje korišćenje gore navedene mape, jedini uslov je da se navede izvor!
 

Intenzivno teku pripreme za dalje istraživanje. Nadamo se, da ćemo arijadnu pomeriti još korak dalje. Ovaj put na raspolaganju pored habitata stajaće nam i ribrideri za dubinu, skuteri, grejanje odela, ribrider za kiseoničku dekompresiju u habitatu i u mnogome ojačan tim za podršku. Naravno ponekad vas sva oprema ne može spremiti za ono što čeka. Videćemo šta će vreme doneti…

 

“VREMEPLOV” istraživanje podvodnog dela Lazareve pećine, Januar 2011.

UPOZNAVANJE I PRELIMINARNO RONJENJE

Kao i obično potrebno je mnogo kockica da se sklopi kako bi se nešto postiglo. Krajem jeseni javio nam se naš dugogodišnji prijatelj Miloš Jovanović. Instruktor rekreativnog ronjenja i vlasnik uspešne firme za izvodjenje specijalističkih visinskih i telekomunikacijonih radova “Monterist industrijal”, želeo je da usavrši svoje ronilačke tehnike. Nismo ni sanjali da ima “zadnje namere”. U toku Deep Diver kursa nabacio nam je da ima neki projekat koji bi nam mogao biti interesantan. Naravno nije nam dugo trebalo da ga “nateramo” da izloži svoj plan i počnemo sa pripremama za istraživanje.

 

 

 

 

Radi se o najdužoj pećini u Srbiji – “Lazarevoj pećini” sa ukupnom dužinom istraženih tunela od 9818m što je svrstava u objekte od Evropskog značaja. Ilustracije radi, nekoliko pećina u Srbiji koje se takmiče za drugo mesto je istraženo do ca. 6000m kanala. Prva speleološka istraživanja od 1889-1895g. obavio je Jovan Cvijić, svetski priznat geomorfolog, koji je i uveo reč karst ili krečnjak koja se danas koristi širon sveta i napravio plan od 800m kanala. Pećina je tada nosila naziv Gaura Lazari – Lazareva pećina. Dr. Radenko Lazarević je dopunio istraživanja D. Petrovića iz 1953.-1965. koja su tada predstavljala dužinu od 1540m kanala. Dr. Lazarević 1976-1978 došao do ukupne dužine tunela od 1721m i napravio projekat turističke valorizacije, betonirane su staze i postavljena je rasveta. U poslednjih 10 godina (od 2001.) eksluzivno pravo istraživanje pećine povereno je Borskom Alpinističko-speleo-ronilačkom klubu “Rock & Ice”. Ova ekipa u ovom periodu organizacijom internacijonalnih speleo istraživanja u kojima su učestvovali speleolozi iz Srbije, Bugarske, Francuske, Belgije, Rumunije, Italije i sa Havaja i svojim upornim radom uspela da produži hodnike do sada poznatih 9818m. Istraživanja, u šta smo mogli lično da se uverimo, se i dalje odvijaju punom parom. Očekuje se produženje hodnika do ukupne dužine izmedju 12 i 15km. Pećina se sastoji od 4 visinska nivoa. Kako bi prodrli dublje u “novom” delu pećine trebalo je proći potopljeni sifon. U medjuvremenu pronadjeni su alternativni putevi, na višim nivoima kako bi se izbegli ovi sifoni. I pored toga ovo ostaju poduhvati visokog rizika, jer kako bi se istražili dalji kanali u pećini se boravi često i po nekoliko dana. Kako u slučeju obilnih padavina voda nadodje u narednih 36h svako zadržavanje u tim delovima objekta duže od ovog vremena dovodi do situacija visokog rizika od zarobljavanja i utapanja. Alternativo se traže drugi spoljašnji ulazi kroz koje bi se eventualno “prečicom” došlo do ovih delova pećine. Ekipa “Rock & Ice” je ovim istraživanjima otkrila više od 250 pećina u ovom regionu.

 

 

Ono što je za nas izuzetno interesantno je činjenica da se očekuje još jedan nivo koji je pod vodom. Ovo geološki najmladji deo pećine tako da su naša očekivanja da nadjemo velike tunele bila prilično prigušena. Kako bi se upoznali sa ekipom Rock & Ice i saznali više o ovome polazimo u Timočku krajinu. Na licu mesta nas čeka Zvonko Trifunović koji je uz Roberta Mišića jedan od odgovornih za istraživanje pećine. Utisci koje smo stekli preko telefona o Zvonku zvanom Maza nisu nas prevarili. Dočekao nas je prijatan čovek širokog osmeha. Posle prvog upoznavanja već smo znali da će saradnja biti dobra. Maza je pored toga što je ronilac i speleolog i poznati alpinista koji vodei ture na Triglav, Grossglockner, Mount Blanc, a “šetao” se i po Himalajima. Sa ovakvim sportistima i “ekstremistima” smo uvek imali dobru saradnju pošto nas je spajala ista strast. Bilo nam je drago da je Maza već bio informisan o našima istraživanjima. Kao pravi domaćin proveo nas je kroz turistički deo pećine i pružio gomilu korisnih informacija. On, Miloš i Srdjan Miletić obavili su još u novembru 2010. prve zarone iz reke i unutrašnjeg jezera u pećini radi prikupljanja prvih podataka. Ovi podaci će se pokazati od neprocenjive vrednosti kod naših daljih istraživanja. Unutrašnjost pećine je više nego impozantna i okićena je predivnim ukrasima od kojih su pojedini visoki i po više desetina metara. Pomisao da se nešto slično krije i u podvodnim “etažama” proizvelo je leptiriće u stomaku.

Iako su meseci hidrološkog minimuma januar i avgust znali smo da samo ronjenje neće biti posebno zabavno, a možda čak i nemoguće. Izdašnost vrela koj se uliva u rečicu, Lazareva ili Mikuljska, kako je još zovu, je izmedju 50 i 4500L/s. Kako je došlo do otapanja snega procenili smo da je trenutni protok izmedju 500 i 1000 L/s. Kako je ulaz iz reke jako restriktivan bilo je pitanje da li ćemo moći da udjemo. I vidljivost nije bila na odgovarajućem nivou. Ipak odlučujemo da okušamo sreću i potvrdimo podatke dobilene od naših predhodnika. Miloš i Mirko se opremaju i polaze na zaron. Miloš još kratko saopštava da je u novembru bila bolja vidljivost i da je pitanje da li će moći proći restrikciju sa 2×15 na ledjima. Mirko iz razloga očekivane jake struje kao i restrikcije nosi mono-bocu. Maza mu instalira kameru kako bi dokumentovali stanje u ulaznom tunelu.
Posle četrdesetak minuta ronjenja Mirko i Miloš se pojavljuju na površini. Prolaz kroz restrikciju sa 2×15 skoro nemoguć, vrelo jako radi. Vidljivost max. 2m i temperatura vode 5-6C.
 

I pored ovako loših uslova skupili smo gomilu korisnih informacija. Kao prvo ni dubina kao ni kurs ulaznog tunela nije onakav kakav se očekivao. Na žalost u ovakvim okolnostima napredovanje je izuzetno rizično i otežano. Mirko je uspeo u sitno razgranatim kanalima da pronadje put kroz vodeni tok i razvuče nekih 50m Arijadnine niti. Pri tome je u povratku uspeo je da snimi dubine tačaka, kurseve i distance. Ovim je položen kamen temeljac za probijanje traverze reka-unutrašnje jezero. Na žalost svih ovaj kanal je mnogo “složeniji” nego što se to očekivalo. Dalja istraživanja ćemo sprovesti prilikom sledeće ozbiljno pripremljene ekspedicije.

EKSPEDICIJA JANUAR 2011.

Jak mraz bio je znak da je došao trenutak da startujemo ekspediciju. Raznovrsne struke u ronilačkom timu su uvek dobra stvar. Pored speleologa, gradjevinaca, biologa, geometara za ovu ekspediciju još jedna struka će nam biti od neprocenjive vrednosti. Unutrašnje jezero traži spuštanje ljudi i opreme niz vertikalni zid visine izmedju 8 i 10m. Za obučen tim to i nije neki izazov, ali ako se uzme u obzir da se mogu očekivati ronioci umorni i promrzli i sa odredjenim dekompresionim obavezama, cela stvar se na žalost ne može rešiti sa par užadi. Ovo je bio trenutak da Miloš pokaže šta može. Bilo je neophodno predvideti neophodnu opremu i instalaciju koja bi obezbedila sigurno spuštanje i podizanje ljudi i materijala, a da se pri tome ne ošteti sama pećina. Dobro pripremljeni i sa gomilom opreme pošli smo na put.

 

 

 

 

Ovaj put sačekala nas je Rock & Ice ekipa koja je i sama pošla u istraživanje. Upoznali smo se sa Robertom Mišićem i ostalima. Robert je koordinator speleo istraživanja i na svojim plećima izneo je veći deo ispitivanja u proteklih 10 godina. Inače je speleo instruktor sa Francuskim i Italijanskim licencama i učestvovao je na mnogobrojnim ekspedicijama. Razgovor sa ovim čovekom bio je krajnje zanimljiv i poučan. Saznali smo gomilu podataka koji će i nama biti od značaja na daljim istraživanjima. Ovim je Triton postao zvanični partner za ispitivanje podvodnog dela Lazareve pećine. Početni cilj nam je da doprinesemo povećanju ukupne dužine kanala preko 10km. Medjutim da bi se to desilo valjalo je obaviti mnogo posla. Deo tima opremio se za ulazak iz reke i eventualno produženje arijane koja je postavljena na prethodnom informativnom zaronu, dok se drugi deo tima latio posla opremanja pećine za ronjenje iz unutrašnjeg jezera.

 

 

Na žalost uslovi, vidljivost i vodeni tok nisu bili mnogo bolji nego prošli put. Mirko i Mika su uz puno muke uspeli da produže 50m arijane postavljene prošli put, za svega 30m. Nekad su nam očekivanja očigledno preambicijozna, ali je bezbednost ipak bila na prvom mestu. Vidljivost se mestimično spuštala i na nepunih 1m, dok je izlazak, kao i uvek, u skoro nultoj vidljivosti. Ipak pokupili smo gomilu informacija i što je još važnije pronašli otvor za dalje napredovanje koji smo prošli put prevideli. Za to vreme drugi tim potpomognut ljudima iz Rock & Ice je dobro napredovao sa pripremama.

Instalaciju je zatim trebalo probati i proceniti da li odgovara našim potrebama. Saveti profesijonalca na ovom polju su od neprocenjivog značaja za dušu i telo. Zadovoljni obavljenim poslom uputili smo se na zasluženo okrepljenje kod naše ljubazne domaćice.
Uživajući u specijalitetima Vlaške kuhinje napravili smo plan za popodnevni zaron. Predvidjen je info zaron u unutrašnjem jezeru, pronalaženje dovodnog i odvodnog kanala kao i procena njihovog toka i mogućnosti ronjenja, a zatim eventualna dalja penetracija uzvodno.

Ronjenje je moglo da počne. Upoznati sa “situacijom” u jezeru tim je nestao. Počelo je nestrpljivo odbrojavanje minuta. Posle oko sat vremena primećuje se jedan jači i jedan slabiji snop lampe. Neko je u pećini ostao bez glavong svetla. Prvo izranja Mirko sa backup lampom a odmah potom Matija. Po izrazima lica, medjutim izgleda da je sve u dobrom redu. Primećujemo da na velikoj motalici nedostaje kompletna arijana. Saznajemo da je vidljivost loša ali da su kanali zgodni za istraživanje. Dubina je mala i kanali se dosta lome levo desno, gore dole, ali je orijentacija kanala kao po očekivanju. Sada znamo da nam na budućim zaronima temperatura vode neće rasti iznad 5C. Spoljna temperatura pri tome iznosi izmedju -8 i -10C što je bitno zbog opreme. Kako su kartografisanje ostavili za povratak, a u tom trenutku je Mirku crkla primarna lampa, kartografisanje tog dela biće predvidjeno ujutro na prvom zaronu. Taj zadatak poveren je Miki i Matiji. Sveži i odmorni ujutro se krenulo sa daljim radom.
Opremljeni svim podacima odlučili smo da umesto kartografisanja arijane iz reke ili ronjenje nizvodno iz jezera ka reci zbog sedimenta koji je dignut pokušamo dalju penetraciju u dubinu pećine. Mirko i Matija su goreli od nestrpljenja da krenu sa daljim istraživanjem.
Njihovim odlaskom osetilo se pojačanje nervoze ostatka tima. Minuti su prolazili kao sati. Posle nešto više od sat vremena izranjaju. Lica bezizražajna. Znali smo da je bilo problema. U uspešnost zarona nismo sumljali, jer su se vratili, a na Mirkovom komletu visi velika motalica bez a manja sa do pola odmotanom arijanom. Šta je bilo: “Ništa” odgovorio je Mirko u svom maniru. Kasnije saznajemo da su se provukli kroz dve restrikcije. Povratak u vidljivosti od 30-50cm tražio je povratak u kontaktu sa arijanom. Kod restrikcije dalje od ulaza, na 35min plivanja od ulaza arijana je napravila “zamku” kako je u restrikciji kontakt sa pećinom neminovan došlo je do nulte vidljivosti. Samo čelični živci i metodološko pridržavanje procedura i timskog rada sačuvalo je naš tim od katastrofe. Matija, iako mlad je na najbolji način demonstrirao vrhunsku obučenost i pre svega lavlje srce. Mirko je posle dužeg vremena uspeo da napipa prolaz i obojicu ih sprovede kroz restrikciju. Ovo nam je bila samo još jedna opomena da istrajemo u vrhunskoj obuci i da nepripremljenim članovima tima ne dozvolimo ronjenje u ovakvim uslovima. Za ovaj put bilo je dosta. Treba razmontirati skele, spakovati opremu i vratiti se za Bgd. Sledeći put idemo dalje.
Sad još treba sesti sa Robertom i Mazom i ucrtati nove kanale u već postojeće planove. Ko zna možda je deseti kilometar Lazareve pećine već probijen…
 

Za Beograd smo stigli obilaznim putem preko Bora. Mazina supruga nas je pozvala na sarmu i čuvenu Borsku gibanicu. Ovakv poziv se ne odbija.

“PARALELNI SVETOVI” Francuska Lot/Dordogne, Oktobar 2010.

Mnogo je vremena prošlo od kad smo počeli sa dogovorima oko odlaska za Francusku na nedelju dana pećinskog ronjenja. Kako se bližio dan polaska sve grozničavije smo sprovodili pripreme za polazak. Put je predug, preko 2100 km u jednom pravcu da bi smo dozvolili da nam se potkradu greške. Za ovu ekspediciju svi prethodno sprovedeni zaroni trebali su biti trenažni. Oprema je morala biti u besprekornom stanju. Prikupili smo sve moguće informacije o lokacijama – pećinama u kojima smo imali nameru roniti. Protekli su mnogi sati na internetu i u razgovoru putem emaila i skype-a sa onima koji su već bili tamo. Razgovor je na žalost najčešće tekao na stranom jeziku jer je vrlo malo onih koji su nam na srpskom ili hrvatskom mogli dati neke informacije. Rezervisali smo kuću u nekom nama nepoznatom selu duboko u srcu Francuske. Par dana pred polazak trebalo je još zamešati gasove za 5 ronilaca za 5 dana ronjenja. Koncept je bio da se svi gasovi ponesu od kuće kako se na licu mesta ne bi gubilo vreme na punjenje. Naravno ovo je bilo moguće samo uz pomoć ribridera.

 

 

Najzad je došao i taj dugo očekivani dan. Natovareni sa 14 stage boca 4 ribridera gomilom argonskih boca i 5 kompletnih oprema u 2 automobila, 5 nestrpljivih ronilaca krenulo je na put. Prva tačka Bad Wurzach na Bodenskom jezeru. GPS kaže tačno 1100 km. Imali smo dovoljno vremena da ćaskamo o onomo što očekujemo. Prolazimo Hrvatsku, Sloveniju, Austriju i najzad ulazimo u Nemačku i na AUTOBAHN. Jedino dobro uredjeno parče javnog asvalta gde ne postoji ograničenje brzine. Tempomat smo zakucali na 150km/h. Teško natovareni sa mukom pobedjujemo otpor vazduha. Kako odmičeno zapadno primetan je skok životnog standarda i uredjenost država kroz koje prolazimo. Povremeno stajemo da dopunimo tankove vozila i po nešto prezalogajimo i popijemo kafu. Osećaj uzbudjenja raste i kao da nam više ništa teško ne pada. Sa tugom primećujemo da prelaskom naše granice i odlaskom u inostranstvo kao da dobijamo krila. Obuzima nas osećaj slobode. Možda je to svojstveno nama roniocima jer smo navikli na mnoge moguće komlikacije na našim ronilačkim lokacijama, a možda i ne.

 

 

Do cilja prve etape stigli smo kad je već pao mrak. Sledeći dan provešćemo u Nemačkoj, obaviti neke kupovine, odmoriti i dopuniti zalihe za boravak u Francuskoj. Predstojao nam je još mali napor da utovarimo unapred naručen scrubber za ribridere koji nas je čekao u podrumu (sitnica od oko 200kg). Štrajkovi koji su u Francuskoj u tom trenutku vladali nisu nas posebno brinuli. Imali smo nameru da kupimo još par kanistera i sračunali smo da sa punim tankovima možemo dobaciti do našeg finalnog odredišta. Trebalo je da nam ostane i još dovoljno goriva da se tamo prevezemo od pećine do pećine. O povratku nismo ni razmišljali, nedostatak goriva bi bio idealan izgovor da produžimo naš boravak za još nedelju dana.

Rano ujutro krenuli smo dalje. U GPS je ukucan Cajarc gradić u Pirinejima. Cajarc se nalazi u oblasti reke Lot blizu pećina Ressel, Landenouse, RSII i kako smo kasnije otkrili mnogih drugih. Od francusko-nemačke granice udaljen 800 km. Prelazak granice osetio se po ograničenju brzine na 110 km kao i dosta neuredjenijem terenu oko autoputa. Prolazimo oblast Jure u kojoj znam da takodje ima par interesantnih pećina za ronjenje i polako odmičemo dalje. Audi BMW i Mercedes zamenili su Peugeot, Reno i Citroen. Vozi se dosta sporije, a ipak nekako “prljavije”. Francuzi su dosta nervozni vozači. Nekako se više osećamo kao kod kuće. Teren polako postaje valovit, predeli postaju kraški i dolazimo do mesta na kome se odvajamo sa autoputa. Navigacija nas vodi kroz nama nepoznate predele i postaje nam jasno koliko je sve bilo teže pre samo 5 godina. Vozimo se uskim ali dobro asvaltiranim putevima. Deluju jednosmerno ali znamo da iza svake krivine vreba neki Francuski “kaskader”. Putevi su ogradjeni kamenim medjama, a kuće u starinskom stilu. Kao da smo utonili u bajku. Očekujemo svakog trenutka da se iz neke kamene kućice pojavi Snežana u pratnji sedam patuljaka. Na brdima u daljini se često vide dvorci iz srednjeg veka. Susret sa musketirima nas ni malo ne bi iznenadio. Mrak ovde pada mnogo kasnije jer smo dosta zapadno, pa ipak tek po mraku stižemo na odredište. Na dogovorenom mestu nas čeka skriven ključ od kuće. Po mraku ne vidimo mnogo od prelepe okoline. Čujemo šum reke, pokraj kuće koja je u stvari stari adaptirani mlin. Kuća je kamena, obrasla u puzavicu. U prizemlju velika dnevna soba sa kuhinjom i kaminom, tri spavaće sobe i 3 kupatila. Na spratu još dve spavaće sobe koje smo koristili samo kao mesto za punjenje baterija. Srećemo grupu ronilaca iz nemačke i švajcarske i dobijamo informacije o stanju pećina iz prve ruke. Kiša je padala do današnjeg dana. U Resselu je vidljivost 3-5 metara u prvih 200m kanala. Reka je nadošla i ubacuje svoju mutnu vodu punu sedimenta u pećinu. Znači uslovi “kao kod kuće” pomislili smo. Smeštamo se i umorni tonemo u san.
U 7 h ujutro budi me “mili” zvuk iz mobilnog telefona. Vreme je za ustajanje. Ovde mrak pada kasno ali zato kasno i sviće. Ustajem spremam se i budim ekipu. Izlazim ispred kuće. Napolju polako postaje svetlo i sa svakim tračkom svetla postajem sve svesniji lepote u kojoj se nalazim. Hladno je, oko 0 stepeni ali sve ukazuje da će dan biti sunča. Nalazim se na obali reke usred šume. Pored naše kuće su još dve, sve objekti koji su pripadali starom mlinu. Iz dimljaka kuće u kojoj se smešteni Nemci već izbija dim. I pored električnog grejanja oni očigledno polažu na romantiku i u ovim jutarnjim časovima. Ubrzano se spremamo i krećemo ka prvoj pećini, Ressel.
Polako prolazimo kroz usnule gradiće. Kao da upijamo ono što vidimo. Svugde izobilje vode. Sa svih strana reke i potočići. Sastav stena nam odaje razloge nastajanja mnogih pećina u ovom kraju. Arhitektonski stil zgrada se ovde dugo vremena nije menjao.
Prelazimo most preko reke Cele na dnu koje je ulaz u pećinu. Još desetak minuta vožnje uzvodno putem pored reke i stižemo na naše današnje odredište.

Emergence de Ressel

Penetracija: 550 m
Max. dubina: 47m
Vreme ronjenja: 90 min
Vidljivost: 15-20m
Temperatura vode: 12 C
Protok: Srednji

Parkiramo i sa “leptirićima u stomaku” iskačemo iz kola. Reka isparava a sunce se polako probija kroz granje. Sami smo na lokaciji. Brzim korakom se spuštamo do obale reke i tražimo ulaz u pećinu. Reka Cele je mutna i teče srednjom jačinom. Kiše prethodnih dana učinile su svoje. Setili smo se nemaca koji su nam rekli da je u prvih 200m loša vidljivost. Probijajući se kroz žbunje uz obalu reke nalazimo mesto gde je vezana arijadnina nit. Ulaz u pećinu je na dnu reke na desnoj obali. Ok, sve smo videli i možemo početi sa opremanjem. Još u Beogradu saznali smo sve o ovoj čuvenoj pećini i mislili smo da znamo šta nas čeka.

 

Ressel je prvi put istraživan još daleke 1973. od strane francuskih speleo ronilaca. Oni su tom prilikom ušli oko 150m od ulaza. Kasnije 1975. arijana je razvučena do objavljenih 440m i staje na vrhu šahta koji se spušta na 45m dubine. Ovu pećinu istraživali su svi veliki istraživači počevši sa Jochanom Hasenmayerom preko Olivera Islera, Ricka Stantona, Reinharda Buchalya i drugih. Danas je ispitana do ca. 3000 m od ulaza i max. dubine na tom putu od oko 80m. Postoji više loop-ova i nekoliko sifona.

 

Plan je bio da napravimo tzv. loop. Ulaz u pećinu je na dnu reke na ca. 3-4m dubine. Nije posebno uzan, oko 2,5m i visok oko 1,5m, strmo pada na nekih 10m. Tu se pretvara u tunel približno pravougaonog preseka širine oko 10m i visine 3-5m. Iz bukvalno nulte vidljivosti prešli smo u skoro beskonačnu vidljivost. Bogovi Lot regiona bili su nam naklonjeni. Kiša koja je padala prethodnih dana sad je počela da izlazi kroz pećinu suprotstavljajući se bujici reke Cele. Ovo nam je doduše smanjilo brzinu plivanja na ispod 10m/min ali zato smo bili nagradjeni besprekornom vidljivošću.

 

 

Na 70m od ulaza nailazimo na obstrukciju, niz kamenih ploča koje sužavaju tunel, ali se ipak bez problema provlačimo ko preko ko levo od stena. Arijana je dobro razvučena i obeležena na skoro svakih 10m. Posle 180m plivanja dolazimo do prvog račvanja. Do ovde prosečna dubina je nekih 10-12m. Levi kanal je plići oko 10m i znatno uži dok se desni samo blago smanjuje i polako pada na dubinu od 21m. Odlučujemo da krenemo desnim tunelom, a da se vratimo “plitkim” tunelom. Naš put nas , medjutim vodi do dubine od 24m gde odlučujemo da ostavimo stage boce sa N50 i predjemo na trimix iz dvobocnika na ledjima. Posle nekih 30m nalazimo na drugo račvanje, tj. ovde se plitki i duboki tunel ponovo spajaju. Nalazimo se nekih 330m od ulaza. odlučujemo da nastavimo dalje. Dubina polako raste i tunel se pretvara u kanjon. Zavija blago u desno. Dno kanjona je na tridesetak metara. Potom skreće ponovo u levo. Iza sebe vidim snopove lampi ostalih iz ekipe. Znam da je sve OK. Nastavljam dalje i dolazim do mesta koje oduzima dah. Iza skretanja u desno nalazi se šaht nekih 20m u prečniku. Ispod sebe vidim dno šahta i arijanu koja nestahe ispod stene koja viri kao nadstrešnica. Iz moje perspektive deo ispod”nadstrešnice” deluje jako nisko. Ispuštam malo gasa iz winga i spuštam se. Osećam se kao padobranac i sitno pred prirodom. Vidim snop Mikine lampe koja osvetljava dno pod nama. Stižemo do dna na 45m. Sad vidim da kanal koji odatle nastavlja nije tako nizak i da je to samo iz ptičije perspektive tako delovalo. Nastavljam dalje. Dolazim do velike stene i tu se zaustavljam. Predlažu mi da se vratimo. Sad smo već nekih 500m u pećini. Dogovaramo se da me pričekaju da odem nešto da pogledam. Okrećem se i ubrzano plivam dalje. Iza mene se polako gube lampe, a ispred mene arijana zove da nastavim. Prolazim još nekoliko markera i ispred sebe vidim da tunel naglo skreće ulevo. Odlučujem da se vratim. Okrećem se i osećam kao i bez plivanja odmičem. Kratak pogled na timer, dubina 47m vreme ronjenja 55 min. Nailazim na ostale koji su polako krenuli ka izlazu, kratka komunikacija i svi krećemo nazad. Put ka izlazu bio je vrhunsko uživanje. Skoro bez plivanja, nošeni strujom u totalnoj tišini razgledamo pećinu. Topao gas iz ribridera je tufnica na I. Dekompresija je završena prilikom izlaska tako da nije bilo zadržavanja.

 

Plan Ressela 

 

Banetov timer

Posle nekih 90min presrećni izranjamo u sad već suncem okupanu reku. Primećujemo da je stiglo još ronilaca i živo se raspituju kakvi su uslovi. Vreme je da se pakujemo i idemo pre nego što nastane gužva.
Pakujemo se i punog srca, ali sad već praznog stomaka krećemo kući. Popodne planiramo šetnju kroz šumu ipored reke Lantouy. Šetnja nas vodi preko livada i šumaraka do samog izvora. Ovde sutra planiramo drugi zaron. Ovo je naša “domaća” pećina. Na putu srećemo srndaće i jelene. Na žalost nismo dovoljno brzi na okidaču foto aparata da i to slikamo.
 

Veče uz palačinke i kamin prošlo je u sabiranju utisaka. Sutra je novi dan i treba se spremiti za Source de Landenouse i Gouffre de Lantouy.

Source de Landenouse

Penetracija: 660 m
Max. dubina: 27m
Vreme ronjenja: 122 min
Vidljivost: oko 7m
Temperatura vode: 12 C
Protok: Nema

Ova pećina je na samo desetak minuta vožnje od naše kuće. Karakteristično je što je ulaz kroz bunar dimenzija 5x5m. Ovaj je napravljen kako bi napajao mlin koji se ovde nalazio. Treba spustiti opremu nekih 5m u bunar i sići (i popeti se!) uz aluminijumske merdevine. Iako smo pripremili čekrk i uže, procenili smo da možemo spustiti opremu i sići sa RB na ledjima. Bunar na vrhu ima preliv i dešava se da je do vrha pun. Voda otiče kroz potok i uliva se u reku Lot.

 

I ovu pećinu istraživali su mnogi poznati istraživači. Najdalje je otišao nemac Jochen Hasenmayer 1980. godine, razvukavši arijanu 1240m od ulazi i postigavši dubinu od 90m.

 

Ulaz se nalazi na dnu bunara na nekih 5-6m dubine. Dosta je restriktivan. Restrikcija skoro vertikalno pada na dubinu od 15m. Čekala nas je vidljivost od nekih 7m. Dosta bolja negu u našim domaćim pećinama ali opet loša za tamošnje uslove. Pretvara se u kanal sirine izmedju 5 i 15m visine od 1,5 do 5m. Zavija levo desno kao pijavica. Dno je od finog šljunka i peska sa dinama.

 

U jednom momentu vam se čini da se dina ispred vas penje do plafona, a kada se popnete na nju vidite da ima taman prostora da je predjete. Kanal je na prosečnoj dubini od nekih 17-18m kada se arijana naglo diže i prati nizak plafon. Na 330m od ulaza tavanica naglo nestaje iznad nas, pratimo arijanu i dubina se smanjuje dok ujedno kanjon zavija kao spirala i vraća nas nazad. Ovaj kanjon nekoliko puta menja pravac da bi na kraju završio na nekih 9m dubine i prešao u horizontalu. Ovde je kanal uži i dosta nizak. Proteže se neki 60-70m da bi onda opet naglo potonuo u dubinu. Spuštamo se na nekih 21m gde menjamo gas i ostavljamo stage boce. Prelazak na trimix je uvek prijatan jer se oseća mnogo manji rad disanja. Plivamo dalje. Dubina postepeno raste. U jednom trenutku tunel skreće ulevo. Gledam na timer. Nalazimo se na 27m dubine, ronimo već 60min i nalazim oznaku sa 660m. Odlučujem da počnemo sa povratkom. Stižemo do mesta gde se penjemo na 9m i primećujem da imam problema sa desnim uvom. Uspevam da izronim na 9m. Proleće mi misao kroz glavu da ubrzo opet moram zaroniti na 21m. Kao što sam i očekivao počinju problemi. Ne uspevam da zaronim svaki pokušaj pojačava mi pritisak na bubnu opnu. Izranjam uz sam strop pećine i pokušavam polako ponovo. Pomisao da se ovo dogadja 300m od ulaza mi se uopšte ne dopada. U slučaju probijanja bubne opne nisam siguran da me moji pratioci mogu izvući. Došlo bi do gubitka ravnoteže, okretanja i verovatno do povraćanja. Smirujem se i polako zaranjam. U jednom trenutku čujem poznat oštar pisak, uspeo sam. Dalje ronjenje nije predstavljalo problem. Dubina se vrlo polako smanjuje i jedini me izazov čeka prilikom vertikalnog izlaska kroz restrikciju, ali to je već na samom ulazu. U 108min stižemo do ulaza i počinjemo sa laganim izronom. Dekompresija je nepotrebna zbog izbora gasova, a ono malo helijuma iz trimixa je odavno “isparilo”. Iznad sebe vidim svetlo. Interesantno je kako uvek zaron izgleda Ok i tek prilikom izrona primećujete o kakvoj strmini se radi. Izranjamo u šahtu i uživamo u svežem jesenjem vazduhu. Nedostaju nam reči da opišemo ono što smo prošli. Najradje bi urlali od sreće. Ipak, potisnuli smo osećaje i sa više ili manje napora popeli se uz merdevine.

 

 

 

Gouffre de Lantouy

Penetracija: 60 m
Max. dubina: 26m
Vreme ronjenja: 30 min
Vidljivost: oko 6m
Temperatura vode: 13 C
Protok: Nema

Dvadesetak minuta kroz šumu i preko proplanaka dovodi nas do jezerceta u srcu šume. Izgleda da smo mi jedini posetioci jer smo uzbudili gomilu divljači. Čuje se samo huk vetra. Dok su neki odmarali Mika i ja smo odlučili da ne propustimo priliku i zaronimo i u ovu pećinu. Znali smo da se jezero pretvara u levak i da dno pećine strmo pada. Pećina je do sada je ispitana do dubine od nekih 51m. Na dvadesetak metara se nalazi prva restrikcija za koju smo se nadali da ćemo proći dok se druga nalazi na 42-43m.

Ulaz u pećinu našli smo odmah. Sa površine medjutim, vukli smo našu arijanu. Brzo sma shvatili zasto kažu da je ovde vidljivost najčešće 1-2m. Mi smo izgleda imali sreće jer je vidljivost iznosila preko 5 m. Dno je prvo bilo prekriveno stenama a onda finim šljunkom koji se u slučaju dodira kao lavina kotrljao dublje u pećinu. Širina tunela je nekih 5-6m, a strop nam se sve vise približava. Nailazimo na ostatke nečije arijane koja je zatrpana šljunkom na 20m. Pravim vezište i menjamo gas. Nadam se da ćemo bez stage boce lakše proći restrikciju. Sad već ribriderom češem po plafonu. Vidim ispred sebe da se restrikcija još više sužava. Nerviram se jer smo raspravljali da ovde ponesemo side mount konfiguraciju. Iz razloga velike potrošnje gasa na otvoreni krug od toga smo odustali, kako bi sačuvali gasove za druge zarone. Ležim na dnu sa nosem bukvalno utopljenim u šljunak i kopam ispred sebe. Polako napredujem , ali osećam da se sve jače i jače zaglavljujem. Kratak pogled unapred, restrikcija je dugačka još par metara tako da odustajem. Dajem Miki znak lampom da se povlači. Orkećemo se i vidimo lavinu šljunka kako se spušta ka nama. Ovu pećinu treba roniti u proleće kada voda očisti restrikciju. Počinjemo sa izronom. Na naše iznenadjenje ispred nas prolazi jegulja osrednje veličine, a ubrzo za njom još jedna. Počinjemo malo bolje da se zagledamo ispod stena i otkrivamo veliki broj, dok na samom ulazu u pećinu ka nama nije zaplivala jedna impozantnih dimenzija. Jegulje u Ohridskom jezeru su naspram ove kao deca. Polako postaje svetlije i izranjamo. Kratak, ali poučan zaron. Skupljam arijanu i izlazimo iz vode.
 

Posle dva zarona bili smo prilično umorni i jedva smo čekali da se povučemo u udobnost našeg smeštaja. Sutra premeštamo operacije u oblast Dordogne. Nadam se da će nas i tamo čekati ovako dobri uslovi za ronjenje.

Resurgance de Saint Sauveur

Penetracija: 250 m
Max. dubina: 75m
Vreme ronjenja: 95 min
Vidljivost: 20m
Temperatura vode: 12 C
Protok: Nema

Ovo jutro nas je pre ronjenja čekala jednočasovna vožnja kolima. Pećine u kojima smo nameravali da ronimo nalaze se u oblasti Dordogne. Živopisni predeli skratili su nam putovanje. Prva u nizu bila je pećina St. Sauveur ili u prevodu Sveti Spasitelj. Putevi su postajali sve manji da bi se na kraju završili sa 3km makadama koji nas je nizbrdo vodio kroz šumu. Na nekih 200m pred jezero nalazi se kapija koja obeležava privatan posed. U ovoj pećini je bilo više fatalnih udesa tako da je prijavljivanje zarona obavezno. Prilazi svim pećinama su lepe na svoj način, ali je meni ovaostavila najjači utisak. Staza se završava na kamenoj ploči gde se mogu parkirati kola. Ova ploča bila je predznak za ono što nas čeka u pećini. Jezero se nalazi u potpunoj divljini. Prvi sunčevi zraci učinili su da se iznad jezera diže magla. Spoljna temperatura iznosila je 0 stepeni.

 

 

 

U ovoj pećini ronjenje je počelo još daleke 1954 godine. 1980. Eric i Francis Le Guen spustili su se do dubine od 78m 350m od ulaza. Kasnije je Rick Stanton u više navrata produživao arijanu da bi 2005. arijanu razvukao do 180m dubine 810m daleko od ulaza.
 

Zaronili smo u jezerce. Vidljivost je iznosila oko 7-8m. Nalazimo arijanu na ulazu u pecinu. Tu odlazemo stage boce sa O2 i nastavljamo dalje. Dno je od oblutaka i relativno strmo se spušta. Na dubini od 24m gde nailazimo na restrikciju koju nije lako proći. Kako mi nismo imali vodenog toka relativno lako smo se provukli, ali debelo uže umesto arijane svedočilo je da se ovde nekad ulazi i čisto “na mišiće”. Kažu da kad vrelo radi ovde “bljuje” šljunak. Stege boca treba da se otkači i progura ispred sebe. Odmah po prolasku restrikcije odlažemo N50 boce i nastavljamo na trimix. Ono što ćemo videti je za mene jedna od najimozantnijih pećina. Prvih 100-150m pećina vijuga levo desno i samo polako ponire sa 24 do 40m dubine. Što više odmičemo pećina postaje sve veća i vidljivost sve bolja. Na 50m dubine nailazimo na tablu na kojoj piše da odavde ronjenje na vazduh više nije dozvoljeno. U ovom trenutku već gledam na padinu koja sve strmije pada u dubinu. Duboko izbrazdane stene svedoče o sili vode. Stene su potpuno gole bez trunke sedimenta a vidljivost se dramatično povećava. Pratim vreme na timeru da se ne “zanesem”. Na 68m ostavljam Baneta i Miku za sobom i krećem dalje. Pećina zavrće udesno pa ulevo pa opet udesno. Nalazim se na 75m dubine. Predamnom je “autoput”. Vidljivost je skoro neograničena, strop pećine daleko iznad mene. Podižem se par metara od dna. Vidim zid desno od mene a levo ga skoro i ne vidim. Sa gasom koji dišem imam ekvivalentnu narkozu od 37m. Za nas to znači da smo iako smo prekoračili MOD gasa savršeno trezni. Od lepote se ipak bojim da se ne zanesem. Gledam na timer. Preračunavam koje mi vreme treba zi izlazak i teška srca se okrećem i krećem nazad. Na dvadesetak metara ispred mene vidim odsjaj lampe. Bane pliva ka meni. Daje mi rutinski OK lampom, odgovaram mu i mimoilazimo se. Doso je ren i na njega da se malo “osvrne”. Polako smanjujem dubinu. Na nekih dvadesetak metara ispred i iznad mene vidim još jednu lampu. Mika nas čeka. Pridružujem mu se i razgledam pećinu po horizontali. Posle desetak minuta stiže i Bane. Polako plivamo ka izlazu i počinjemo sa deep stopovima. Prolazimo restrikciju i svičujemo gas, dekomprimujemo… Vreme leti i stopovi brzo prolaze. Na 6m prelazimo na O2. Plivamo na konstantnoj dubini obodom jezere i na 9m dubine na skoro savršeno horizontalnom ispustu otkrivamo habitat. Uvlačimo se na kratko u njega. Isti je kao naš u Krupaji. Vraćaju nam se lepe uspomene. U plićaku vidimo ogromnu količinu ribe. Igramo se sa jatom mladji. Riba ne beži jer smo bešumni. Posle 95 minuta izranjamo. Ostao sam u potpunosti bez daha. Moć i impozantnost ove pećine me je očarala. Ovde se moram vratiti sa još par stage boca i drugim gasom. Vidim da i Mika i Bane misle isto.

 

Gouffre de Cabouy

Penetracija: 400 m
Max. dubina: 32 m
Vreme ronjenja: 88 min
Vidljivost: 3-5m
Temperatura vode: 13 C
Protok: Slab

Sledeća pećina koju smo hteli danas da obidjemo nalazi se jako blizu vazdušnim putem ali ipak traži malo vožnje. Put nas vodi u srednjevekovni grad Rocamadour. Grad je turistička atrakcija. Uklesan je u kamen i na vrhu se nalazi tvrdjava. Nismo mogli da odolimo a da ovde ne popijemo kafu.

 

 

Po okrepljenju krenuli smo dalje i ubrzo pronašli našu pećinu. Na obali bio je podignut šator i kombi poljskih registarskih tablica. Iz jezerceta smo videli mehurove. Neko roni… Počeli smo ubrzano sa opremanjem.

 

 

 

Cabouy je pećina sa velikim koridorima i razvijenim formacijama stena. Ulaz je u zidu jezerceta i strmo pada do dubine od 32m. Na ovoj dubini ostaje jedno vreme da bi se potom polako dizala i stabilisala na prosečnoj dubini od 15-18m. Na nekih 800m od ulaza moguće je izroniti. Ovaj izron čini traverzu Cabouy-Poumeyssen. Druga opcija je da se produži dalje, pećina je ispitana do nekih 2000m od ulaza. Vidljivost je bila loša u poredjenju sa pećinama koje smo ronili do sad i to nam je malo pokvarilo ugodjaj. Bilo je nemoguće sagledati zidove sa druge strane tunela, a i plafon je bio van vidnog polja. U par navrata sam se dizao do plafona i utvrdio da je njegova minimalna visina 5m iznad dna. Pećina je jako intereantna, raznovrsna i živopisna. Na žalost loša vidljivost nam nije dozvolila da u potpunosti uživamo. Nakon 400m plivanja odlučili smo da polako krenemo nazad. U jednom momentu iznad sebe sam ugledao snop nečije lampe. Pre nego što sam uspeo da reagujem neko u crvenom odelu sa žutim perajima i dva N50 stage boce je “prošišao” iznad mene. Pomislio sam da kolega ima problema. Na moje OK samo je kratko odgovorio i nastavio. Pretpostavio sam da je jedan od poljaka. Na dekompresiji u jezeru sam primetio obrise ronioca koji je stalno 3m iznad nas. U jednom momentu pridružio mu se njegov support tim. Kasnije sam saznao da su i oni nama bili iznenadjeni jer smo se provukli pored njih, a da nas nisu ni videli. Sve u svemu poljski kolega je u vodi proveo skoro 4 sata sa 2×20 na ledjima i nekoliko stage boca. Prevalio je 2km u jednom pravcu, sam i bez skutera! Čekao ga je samo tim da mu asistira pri dekompresiji. Bili smo impresijonirani. Malo su nas podsetili na nas. Velika ljubav i entuzijazam. Posle ćaskanja sa poljskom ekipom spremili smo stvari i umorni krenuli na put ka Cajarcu. Sutra je poslednji dan ronjenja i na programu je najudaljenija pećina St. George.

Saint George

Penetracija: 360 m
Max. dubina: 29 m
Vreme ronjenja: 84 min
Vidljivost: 5 m
Temperatura vode: 13 C
Protok: Nema

St. George je najsevernije od svih pećina u oblasti Dordogne koje smo posetili. I ovaj put nas je sreća poslužila i posle par minuta našli smo pećinu. Nekako nam se iz dana u dan ponavlja isti scenario. Stižemo na lokaciju i ostajemo bez daha od prizora.

 

Mirno jezerce sa pukotinom na zidu koja je označavala ulaz u pećinu. Za St. George se znalo da je vidljivost retko kad posebno dobra. Ni mi nismo očekivali posebnu vidljivost. Kad jednom zaronite u pećinu jasno vam je i zašto je to tako. Pećina iako relativno velika sastoji se pretežno od gline. Na mene nije ostavila poseban utisak mada je dosta ljudi voli. Po ulasku i ulaznoj restrikciji spušta se strmo do 29m i isto tako strmo se diže nazad na nekih 21m. Na toj se dubini zadržava jedno vreme da bi se dubina smanjila na 10m pa zatim opet blago povećala. treba biti izuzetno oprezan da se ne digne dodatni sediment. Posle 350m postoji mesto u kome je moguće izroniti. Mi smo produžili još malo napred pa se lagano okrenuli i krenuli ka izlazu. U uslovima relativno slabe vidljivost nije bilo posebno zabavno roniti po “glinenoj” pećini. Kažu da je ovde bila zabeležena i vidljivost od 15-20m ali je to jako retko. St. George i Cabouy su mi ostale u sećanju kao pećine sa lošom vidljivošću.

 

Sa ispitivanjem St. Georga se počelo još 1948. godine. Od 1973.-75. pećinu je ispitivao Bertrand Leger sa svojim timom, a 1989. Le Guen je prošao treći i zastao u četvrtom sifonu. Završio se i naš poslednji zaron. Bilo je vreme da se vratimo u Cajarc i počnemo sa spremanjem stvari za povratak za Beograd. Predveče svratili su naši ljubazni domaćini.

 

 

Poneli su sa sobom 6 flaša različitih domaćih rakija. Posle par čašica razvila se živa konverzacija o kraju u kome se nalazimo. Saznajemo da se u ovom delu Francuske govori poseban dijalekt i da seljaci ne govore ni jedan drugi jezik. Kako smo mi u glavnom kontaktirali sa drugim roniocima nismo osetili tu jezičku barijeru. Sreli smo se sa roniocima iz cele Evrope: Nemcima, Holandjanima, Englezima, Poljacima, Česima, Belgijancima, Švajcarcima, Litvancima i naravno Francuzima. Ni u jednom momentu nismo osetili nikakvu neprijatnost, osetili smo se kao pripadnici jedne velike familije. Svi su pričali o ronjenju i nekako je to bila jedina i centralna tema. Upoznali smo se i Pascalom Bernabeom, poznatim francuskim ekstremnim roniocem i proćaskali sa njim o ribriderima. Iznenadila nas je njegova skromnost i otvorenost. Živo se raspitivao za naš Satori i na momente bi čovek pomislio da on nema mnogo pojma o ronjenju, ooo kako bi se čovek prevario.

IANTD EANx, Deep Diver, AEANx, Trimix Oktobar 09′.-’10.

U poslednje vreme na našim ronjenjima često nam se pridružuju ronioci koji nisu članovi našeg kluba. Za posmatrača sa strane sve izgleda jako uigrano i često se gosti osećaju neprijatno u prisustvu tako, naizgled spretnih i dobro obučenih ronilaca. Nije redak slučaj da se i ne primeti da su pojedini članovi u stvari na kursu to jest da odradjuju stažne zarone.

Medjutim, kao i tako često u životu utisak zna da prevari. Oni koji su upravo na kursu se ne osećaju prijatno, pred njima su za njiihov nivo složeni zadaci koje ponekad uspevaju da ispune, a ponekad i ne. Samo mukotrpan i vredan rad od prvog dana dovešće do uspeha i do nivoa uigranosti i obučenosti koji tako dobro izgleda. Ponekad samo instruktor zna koliko koncentracije i muke priredjuje virtualno perfektno izvedena vežba. Sam početak bavljenja tehničkim ronjenjem je najteži.

Posle uvodnog Nitrox kursa pojedinci polako shvataju o čemu se radi. Prva i najteža stepenica je Deep Diver. U tritonu ovaj kurs možemo opisati kao obiman, zahtevam i po malo surov. Surov iz razloga što većina navika koje ste stekli u rekreativnom ronjenju samo odmaže u daljem napretku. Pogotovo navika da kad platite kurs i ispratite gradivo bivate sertifikovani. Ovu zabludu na svojoj koži osetio je veliki broj polaznika. Kako se polako upuštamo u zarone koji su potencijalno opasni po život , praštanja nema. Gradivo se mora savladati. U početku najvažnije je zadržati nadu u sebe i uspeh. Kako to obično biva, posle velike muke, nagrada je sladja. Saznanje da dobro vladate potrebnim tehnikama za duboko ronjenje i konfor koji osećate u bilo kakvim uslovima ronjenja velika su satisfakcija. Postajete deo tima koji reaguje kao jedan i instiktivno donosi iste ispravne odluke.

Svaki naredni kurs je samo proširivanje gradiva. Učenici i učitelji se već dobro poznaju i pitanja postaju dublja i intimnija. Predavanja i diskusije se često protežu do duboko u noć. Zajednički provedeni sati, vežbe i zaroni zbližavaju. Ponekad je i samom učitelju teško da zadrži objektivnost. Medjutim, opasnost opominje i ne dozvoljava opuštanje. Stažni zaroni postaju duži i komplikovaniji, oprema sve složenija i opasnost od otkazivanja time sve veća. Priprema je sve. Jača se i telo i duh.

Dekompresije od 20 minuta se pretvaraju u jednočasovne i duže dekompresije, hipotermija postaje normalna stvar. Baratanje teškom opremom prelazi u naviku. Nije svako za ovo. Sigurno je potrebna doza mazohizma, odricanja. Ne mala finansijska sredstva odvojena su za obuku i opremu. Velike sume novca usmeravaju se na ronjenja, gasove i dr. Da li je to ronilački svet u kojem želimo da živimo? Za nas , DA.
I kad sledeći put ne uspete da odradite vežbu ne gubite veru. Upornost i žeja je najače oružije. Na kraju zaslužene kartice i pre svega ulaznica u neistraženi podvodni svet. Osećaj upuštanja u veliki rizik sa drugovima i povratak na površinu pravi neraskidivu vezu. Ne zaboravite Put je cilj”, uživajte na njem.

Program kurseva i standardi Tritona su jako zahtevni tako da i sa izvedenim fondom časova tri puta većim od predvidjenog desi se da svi polaznici ne zadovolje. Oni koji su položili zaslužili su to u potpunosti …

Trag u tami

Za dva Dejana i Jakuba uzbudjenje je počelo još u učionici u Beogradu. Bilo je potrebno savladati gradivo sa tzv. “Reel World” workshop-a, kako bi se upustili u mračne avanture. Pomisao da tanki konopac od ca. 2 mm debljine predstavlja jedini put u tami ka izlazu iz potopljenog lavirinta samo je podigao nivo koncentracije na viši nivo.

   

Teorija se odužila do kasno u noć. Zanimljive priče sa pećinskih zarona učinile su da vreme proleti i da bitne stvari ostanu duboko urezane u pamćenju. Svi su sa nestrpljenjem čekali sutrašnji dan. Utovar veće količine opreme i put ka krupajskom vrelu prošao je bez većih uzbudjenja. Kako je ekipa bila upotpunjena iskusnijim članovima kluba pripreme su tekle kao “podmazane”. Posle kratkog obilaska vrela i istovara opreme i kompresora pristupilo se daljoj obuci. Kalibracija motalica, primarna i sekundarna vezišta i čvorovi kao i permanentne i primarne linije su bili samo neki od novih izraza.

Potpomognuti rutiniranim “pećinarima” koji su nesebično pomogli sve je proteklo kao u snu.

 

 

Već pomalo umorni radovali smo se pastrmki za večeru i snovima o pećinskom ronjenju.
Svanuo je novi dan. Nestrpljivo smo pristupali pripremi opreme. Pojedinci su ponavljali gradivo od predhodnog dana, a drugi punili ribridere, nosili stage boce i vizualizovali zadatke.

 

 

Polako smo se pripremali i ponavljali plan ronjenja. Svako je imao neki zadatak. Znali smo da od naših linija od predhodnih godina nije mnogo ostalo, tako da smo se pripremili za novo polaganje permanentne linije.

 

 

 

 

 

 

Kako to obično i biva, ronjenje se odužili do kasno u noć. Mladi “pećinari” su lagano shvatali “suštinu” a ostali su lepo napredovali sa pripremom pećine za dalja istraživanja koja se planiraju na jesen.

 

 

 

 

Krpljenje linije i polaganje nove je nekad zahtevalo dosta vremena što je uslovilo i dekompresiju na odredjenim zaronima. Mogla se lako primetiti razlika u “psihološkoj pripremljenosti” iskusnijih članova i početnika. I pored suvih odela dekompresija je ponekad tražila “tvrde momke” spremne da izdrže i kad postane hladno. Ali kao što je to i u životu pod parolom “kada mogu drugi onda mogu i ja” svi su izdržali sve nametnute muke. Na kraju o zadovoljstvu učesnika bilo je izlišno govoriti, osmesi na licima govorili su dovoljno…

 

 

 

 

Na kraju još neko od početnika reče: “Sad mi je jasno u šta ste se zaljubili, u moru više neću ni da ronim”. Možda malo preterano, ali smo se sa ovom konstatacijom jednoglasno složili… Svi smo se setili “utiska čuda” .

Mala statistika:

Broj zarona: 22 čovek/zarona.

Aktivnosti: Obuka trening i obnovljanje kompletne linije do dubine od 36m. Pregledani su svi deko depoi do dubine od 60m i izvadjeno je više od 300m starih konopaca.

Stanje pećine: Linija koja se proteže od 36m do 103m dubine vodenog stuba (koja je bila neprekidna) u jako je lošem stanju i traži zamenu. Najmanje “hvatanje” za arijanu dovešće do kidanja konopca. Ovu arijanu obnovićemo sledećom prilikom. Temperatura vode iznosila je 10 C a vidljivost do 5m. Pećina je što se tiče sedimenta u jako lošem stanju (još od prošlog leta) i ne očekujemo da se stanje popravi u sledećih 1-2 godine.

Najveća postignuta dubina: 81m, najduži zaron 107min, najkraći zaron 45min.

Gasovi korišćeni: O2, N50, Air, Tx21/35. Korišćeni su pSCR aparati i otvoreni krug 2×12 i 2x15L.

O utiscima sa ronjenja možete pročitati ovde!

PSCR “SATORI”, Mart 2010.

Narod kaže “sve u svoje vreme”. Pre nekih dvadesetpet godina kad sam se upoznao sa Ljukijem počeli smo zajedničku ronilačku avanturu. “Jednog dana roniću sa ribriderom” govorio je Sale tada. Ja sam ga samo sa zgražavanjem slušao. Njegova želja ispunla se početkom ovog milenijuma. Postao je Buddy Inspiration ronilac a zatim i instruktor. Njegova “zaraza” medjutim nije prešla na nas. Ronjenja koja smo tada izvodili u potpunosti su nas zadovoljavala i nismo osetili potrebu za ovakvom spravom. Skupili smo skromno iskustvo na ovom ribrideru i cela stvar na nas nije ostavila neki utisak. Tek 5-6 godina kasnije kada smo stigli do granice sa otvorenim krugom (zaroni sa po 6 do 10 boca po roniocu) obuzeo nas je osećaj nemoći. Sva volja, snaga, istrajnost i često tvrdoglavost nam na nekim zaronima nisu pomogli da odemo dalje. Dali smo se u potragu za rešenjem. Kako smo dosta duboko zagazili u DIR vode jedino logično rešenje je pSCR (pasivni poluzatvorei ribrider) jedinica. eCCR ne dolaze u obzir zbog elektronike i potpuno drugačijeg pristupa ronjenju. Zarad jednostavnosti i robusnosti spremni smo se odreći dodatne efikasnosti i nešto ubrzane dekompresije. DIR ribrider je svakako RB80. Kako je ovaj izuzetno teško dostupan potražili smo alternativna rešenja. Posle mnogo neprospavanih noći pred kompjuterom, beskonačnog broja emailova i nekoliko upita situacija je bila jasna. Moramo u Ostravu!

Treći po veličini češki grad leži na severu uz granicu sa Poljskom. Put nas vodi kroz planine obrasle šumom. Skijanje krajem marta je ovde normalna stvar. Nas medjutim nije zanimalo skijanje već ronjenje. Za to je u ovim krajevima Rene prava adresa. Rene ne samo što je pasionirani trimix ronilac nego je i tvorac naših pSCR ribridera. Roneći po jezerima, morima i pećinama širom sveta skupio je puno iskustva i to iskustvo pretočio u “Satori” ribrider. Po uzoru na RB80 napravljena je jedinica koja treba da upotrebi sve dobre strane RB80 i da otkloni odredjene tehničke nedostatke. Pored toga što je dobar ronilac Rene je jedan od najpozitivnijih aktera u ovom našem ronilačkom “cirkusu”. Krajnje srdačan i otvoren iz njega je zračila pozitivna energija koja nije umanjivala njegov autoritet. Čudno u 2 meseca upoznali smo dva ronioca za koje granice ne postoje. Dražen Gorički koji nam je ljubazno omogućio upoznavanje sa Megalodon ribriderom i sad Rene Juran su pravi biseri u ronilačkom miljeu.

Rene će narednih nekoliko dana biti naš instruktor. Da bi postali vlasnici Satorija (znači PROSVETLJENJE) moramo proći obuku. U svakom slučaju na drugo ni mi ne bi pristali. Uvek je uživanje slušati ljude koji pričaju o nečemu o čemu imaju mnogo znanja i iskustva. Sati prolaze kao minuti a kriva učenja je čak i za nas iznenadjujuće strma. Od upoznavanja sa jedninicom, preko upotrebe, održavanja i servisiranja sve je proteklo kao u snu. Rutine potrebne za baratanje ovom jedinicom detaljno su izučene. Prošli smo sve moguće scenarije i upoznali se sa svim slabostima i dobrim stranama ovog tipa ribridera. Cela teorijska obuka prošla je u toplini doma Juranovih. Njegova ljubazna žena je i pored obaveza prema četvoromesečnoj ćerci za ručak spremila pravi specijalitet. Divlju svinju ovako dobro pripremljenu davno nismo jeli. Kako ne bi došlo do nesporazuma u našem “češkosrpskom” od pomoći nam je bila Reneova ljubazna drugarica Ivana inače učiteljica engleskog. Često je naša konverzacija dovodila do obostranog smeha. Moje pitanje “Where is the swimingpool” prevedeno je na češki “gde je bazen”. Na ovo je Rene samo rekao “pričaj srpski”.

Kako je Češka središte nekoliko proizvodjača ribridera od koji se neki prodaju pod na pr. USA zastavom iskoristili smo priliku da se upoznamo i sa drugom opremom za tehničko ronjenje Made in CZ. Pored ribridera suva odela, lampe i električni prsluci samo su deo asortimana koji se izvozi širom sveta. Jako impresivno pogotovo sa obzirom da Češka nema more.

Uz dobro raspoloženje puno smeha i još više rada prolazili smo deo po deo obuke.
Nešto što nam još više govori o sportskoj kulturi je činjenica da grad sa nešto više od 100.000 stanovnika ima 7 bazena! Ovaj u kome smo mi bili je doduše iz doba socijalizma ali ima 5 metarski deo, i čist je da se osoblje i tehnika “Taša” postidi. Kako smo samo uveče imali vremena, ovo smo iskoristili za razgledanje grada.
Na kraju po malo umorni od svakodnevnih predavanja i vežbe krenuli smo na put ka kući. Rastanak sa porodicom Juran bio je dirljiv, ali sigurni da ćemo se videti u Beogradu misli smo skrenuli na put koji nam je predstojao.
Vozeći se kroz Madjarsku zazvonio mi je mobilni. Bane: “Gde ste?” kod Budimpešte odgovaram. “Ja sam u Segedu, mogli bi da se nadjemo i popijemo kafu”. Pomislili smo da je to prava prilika da Banetu uručimo “poklon”.
U Beogradu nas čeka sklapanje ribridera, konfigurisanje i upoznavanje tima sa novom “igračkom” i uporno skupljanje sati na novoj spravi.

Već na Ohridu Satori će morati da se dokaže. Sa nestrpljenjem čekamo avanture sa novim članom Tritonove familije. Da li će nas Satori prosvetliti…