Maria Pompei Setptembar 2009.

Kako to obično biva posle kiše ipak grane sunce. Zaron na ovu olupinu spremali smo krajem avgusta 2007. Jak jugo pomrsio nam je planove i ekspedicija je otkazana. Početkom septembra slična lokacija ali druga olupina. Tada još neidentifikovana olupina broda “Carlotta”, takodje zbog nevremena ostala je skrivena od naših pogleda. I ove godime sve je krenulo loše. Stigli smo u Herceg Novi 5. Septembra. Vreme do tad je bilo predivno. Jutro pred isplovljavanje počela je da duva bura.

Ipak u sredu oko podneva je počeo da duva Maestral. Bio je to znak da počnemo sa ubrzanim pripremama. Sa Draganom Gačevićem smo se dogovorili da nas u zalivu Bigova čeka “gumenjak” kojim ćemo se brzo prebaciti na lokaciju za ronjenje. Ekipa je bila mala ali odabrana. Dragan kao domaćin, Mika, Vlatko i Mirko su se spremili za ronjenje. Skiper je bio iskusni Tonči a ekipu su pojačali Nikola (vlasnik restorana u Bigovu), inače odličan poznavalac lokalnih voda i njegov imenjak Nikola bivši “koraljar”. Sad već u godinama ostao je u top kondiciji i još uvek dnevno po nekoliko sati provodi pod vodom.

Stigavši u Bigovo brzo smo pripremili opremu i utovarili je u čamac. Yamaha od 200 ks garantovala je brz odlazak i povratak sa lokacije koja je nešto izviše rta Platamuni ka pučini. Ovo je inače plovni put, tako da je ovde večno prebivalište našlo nekoliko brodova. Carlotta, Maria Pompei, i još nekoliko neistraženih olupina ovde počivaju na dnu od oko 70-77m. Zbog velike dubine olupine su dobro očuvane i “neočerupane” tako da je zadovoljstvo roniti na njima ogromno. Oko 30 min. “rodeo” vožnje i našli smo se na lokaciji.

Valjalo je upaliti GPS i sonar i pronaći olupinu. Malo kruženja sigurna ruka iskusnog skipera i prvi pokušaj sidrenja je uspeo.

Nalazili smo se iznad olupine Maria Pompei. Srce nam je brže zakucalo. Za koji trenutak naćićemo se u vremeplovu. Olupina ovog italijanskog trgovačkog broda dugačka je 75m i široka 11m. Deplasman joj je bio 1400t, gaz 4,5m a uz pomoć parne mašine mogla je razviti maksimalnih 12 čvorova. 23.10.1941. Maria Pompei se poslednji put otisnula od obale i našla svoj večni mir naletevši na minu 2 nautičke milje udaljeno od rta Platamuni.

Plan ronjenja je je već davno bio poznat. Napred ide Mirko, za njim Mika pa Vlatko, a Dragan će sa začelja pokušati da kamerom ovekoveči momente. Struja nije bila posebno jaka. Temperatura vode iznad termoklime 24C stepena, a na olupini 14C. Spustili smo se niz sidreni konop jako brzo (ca.25-30m/min). Želja za avanturom bila je prevelika tako da nismo gubili vreme. Sa nekih 60m dubine počela se nazirati olupina. Sidro je palo preko komandnog mosta čiji je vrh na 66m. Vidljivost je iznosila oko 5-7m. Nedovoljno za kvalitetno snimanje ali ipak dovoljno za istraživanje. Brod leži na dnu kao da plovi u kursu 315. Paluba je na 72m dubine. Najviše smo vremena proveli na palubi (i ispod nje). Cilj nam je bio na ovom zaronu što bolje da se upoznamo sa olupinom njenim stanjem i lokacijom na kojoj se nalazi. Iznenadilo nas je prisustvo relativno novih mreža, što govori da ne znaju baš svi kočari za ovu lokaciju. Minuti su proleteli.

Posle 17 min. boravka Mirko se spustio na dno na 77m da otkači sidro. Ovo je bio znak za kraj zarona. Pristupili smo izronu i dekompresiji.

Posle 61min ronjenja bili smo ponovo na čamcu. O našoj avanturi govorila su samo skvašena odela i široki osmesi na licima.
Kad smo već na ovoj lokaciji iskoristili smo priliku da pretražimo par Nikolinih lokacija za koje smo sumljali da skrivaju potopljene objekte. Nismo propuštali šansu da spremimo teren za buduće zarone. Po povratku u Bigovo Nikola reče:”Kad spremite opremu dodjite do mene”, misleći na svoj restoran. Nismo mogli da odbijemo ovaj poziv. Ubrzo smo se našli za stolom punim morskih specijaliteta. Riba, prstaci na buzaru i hladno crnogorsko vino učinili su da se ubrzo osetimo kao u društvu starih prijatelja.
Nikola “koraljar” nam je pričao priče iz davnih vremena kada su ronioci još bili pravi muškaci. Dvobocnik 15-tica bez BCD-a, vazduh i dubine do 110m su bile njihov bazen. Nekako smo se našli u ovoj priči, pošto i sami (i pored kritika novokomponovanih ronilaca) i dalje često koristimo vazdu za dubinska ronjenja. Popodne je polako odmicalo, Nikola nam je pričao o lokacijama na kojima je “kačilo” još u vreme dok je bio mlad i često sa ocem lovio ribu. Neke lokacije su na velikim dubinama. Na pitanje što se tamo ne roni, Dragan je odgovorio “nema ko”. Oči su nam zasvetlucale, to je nešto za nas, da najzad trimix ima svrhu, što dublje to bolje… Nisko sunce nas je opominjalo da je polako vreme da krenemo ka Herceg Novom. Srdačano smo se rastali i bili smo sigurni da ćemo se opet naći i družiti sa ovim ljudima.

MALA STATISTIKA

Prosečna dubina 73m, max. 77m. Vreme na dnu 17min. Ukupno vreme ronjenja 61min. Temperatura vode na dnu 14C na dekompresiji 24C.

Gasovi: BT Vazduh, Deko N50.