PSCR “SATORI”, Mart 2010.

Narod kaže “sve u svoje vreme”. Pre nekih dvadesetpet godina kad sam se upoznao sa Ljukijem počeli smo zajedničku ronilačku avanturu. “Jednog dana roniću sa ribriderom” govorio je Sale tada. Ja sam ga samo sa zgražavanjem slušao. Njegova želja ispunla se početkom ovog milenijuma. Postao je Buddy Inspiration ronilac a zatim i instruktor. Njegova “zaraza” medjutim nije prešla na nas. Ronjenja koja smo tada izvodili u potpunosti su nas zadovoljavala i nismo osetili potrebu za ovakvom spravom. Skupili smo skromno iskustvo na ovom ribrideru i cela stvar na nas nije ostavila neki utisak. Tek 5-6 godina kasnije kada smo stigli do granice sa otvorenim krugom (zaroni sa po 6 do 10 boca po roniocu) obuzeo nas je osećaj nemoći. Sva volja, snaga, istrajnost i često tvrdoglavost nam na nekim zaronima nisu pomogli da odemo dalje. Dali smo se u potragu za rešenjem. Kako smo dosta duboko zagazili u DIR vode jedino logično rešenje je pSCR (pasivni poluzatvorei ribrider) jedinica. eCCR ne dolaze u obzir zbog elektronike i potpuno drugačijeg pristupa ronjenju. Zarad jednostavnosti i robusnosti spremni smo se odreći dodatne efikasnosti i nešto ubrzane dekompresije. DIR ribrider je svakako RB80. Kako je ovaj izuzetno teško dostupan potražili smo alternativna rešenja. Posle mnogo neprospavanih noći pred kompjuterom, beskonačnog broja emailova i nekoliko upita situacija je bila jasna. Moramo u Ostravu!

Treći po veličini češki grad leži na severu uz granicu sa Poljskom. Put nas vodi kroz planine obrasle šumom. Skijanje krajem marta je ovde normalna stvar. Nas medjutim nije zanimalo skijanje već ronjenje. Za to je u ovim krajevima Rene prava adresa. Rene ne samo što je pasionirani trimix ronilac nego je i tvorac naših pSCR ribridera. Roneći po jezerima, morima i pećinama širom sveta skupio je puno iskustva i to iskustvo pretočio u “Satori” ribrider. Po uzoru na RB80 napravljena je jedinica koja treba da upotrebi sve dobre strane RB80 i da otkloni odredjene tehničke nedostatke. Pored toga što je dobar ronilac Rene je jedan od najpozitivnijih aktera u ovom našem ronilačkom “cirkusu”. Krajnje srdačan i otvoren iz njega je zračila pozitivna energija koja nije umanjivala njegov autoritet. Čudno u 2 meseca upoznali smo dva ronioca za koje granice ne postoje. Dražen Gorički koji nam je ljubazno omogućio upoznavanje sa Megalodon ribriderom i sad Rene Juran su pravi biseri u ronilačkom miljeu.

Rene će narednih nekoliko dana biti naš instruktor. Da bi postali vlasnici Satorija (znači PROSVETLJENJE) moramo proći obuku. U svakom slučaju na drugo ni mi ne bi pristali. Uvek je uživanje slušati ljude koji pričaju o nečemu o čemu imaju mnogo znanja i iskustva. Sati prolaze kao minuti a kriva učenja je čak i za nas iznenadjujuće strma. Od upoznavanja sa jedninicom, preko upotrebe, održavanja i servisiranja sve je proteklo kao u snu. Rutine potrebne za baratanje ovom jedinicom detaljno su izučene. Prošli smo sve moguće scenarije i upoznali se sa svim slabostima i dobrim stranama ovog tipa ribridera. Cela teorijska obuka prošla je u toplini doma Juranovih. Njegova ljubazna žena je i pored obaveza prema četvoromesečnoj ćerci za ručak spremila pravi specijalitet. Divlju svinju ovako dobro pripremljenu davno nismo jeli. Kako ne bi došlo do nesporazuma u našem “češkosrpskom” od pomoći nam je bila Reneova ljubazna drugarica Ivana inače učiteljica engleskog. Često je naša konverzacija dovodila do obostranog smeha. Moje pitanje “Where is the swimingpool” prevedeno je na češki “gde je bazen”. Na ovo je Rene samo rekao “pričaj srpski”.

Kako je Češka središte nekoliko proizvodjača ribridera od koji se neki prodaju pod na pr. USA zastavom iskoristili smo priliku da se upoznamo i sa drugom opremom za tehničko ronjenje Made in CZ. Pored ribridera suva odela, lampe i električni prsluci samo su deo asortimana koji se izvozi širom sveta. Jako impresivno pogotovo sa obzirom da Češka nema more.

Uz dobro raspoloženje puno smeha i još više rada prolazili smo deo po deo obuke.
Nešto što nam još više govori o sportskoj kulturi je činjenica da grad sa nešto više od 100.000 stanovnika ima 7 bazena! Ovaj u kome smo mi bili je doduše iz doba socijalizma ali ima 5 metarski deo, i čist je da se osoblje i tehnika “Taša” postidi. Kako smo samo uveče imali vremena, ovo smo iskoristili za razgledanje grada.
Na kraju po malo umorni od svakodnevnih predavanja i vežbe krenuli smo na put ka kući. Rastanak sa porodicom Juran bio je dirljiv, ali sigurni da ćemo se videti u Beogradu misli smo skrenuli na put koji nam je predstojao.
Vozeći se kroz Madjarsku zazvonio mi je mobilni. Bane: “Gde ste?” kod Budimpešte odgovaram. “Ja sam u Segedu, mogli bi da se nadjemo i popijemo kafu”. Pomislili smo da je to prava prilika da Banetu uručimo “poklon”.
U Beogradu nas čeka sklapanje ribridera, konfigurisanje i upoznavanje tima sa novom “igračkom” i uporno skupljanje sati na novoj spravi.

Već na Ohridu Satori će morati da se dokaže. Sa nestrpljenjem čekamo avanture sa novim članom Tritonove familije. Da li će nas Satori prosvetliti…

The Magalodon Experience-Cavtat Januar 2010.

Od našeg poslednjeg ronjenja sa ribriderom prošlo je više od 6-7 godina, tako da je ljubazni poziv Dražena Goričkog da prisustvujemo delu obuke za Inspiration-Vision ribrider i upoznamo se i ronimo sa Megalodon ribriderom došao kao poručen. Kontakt nam je omogućio naš prijatelj Uroš Jelić koji je i sam bio na kursu. Dražen je vlasnik firme Dragor, distributer za Apeks, Sunnto kao i instruktor sa Inspiration ribrider po IANTD i ANDI linijama. Sam roni sa Megalodonom i sa njme je pored ostalog učestvovao na ekspediciji na krstaricu “Garibaldi” koja je svoj večni mir našla na dnu Jadrana na 125m dubine. Kao kompetentan ribrider ronilac i instruktor za nas je predstavljao pravu “metu” za mnoštvo stručnih pitanja.

Radi ovoga seli smo u auto i zaputili se u Cavtat. Put preko zavejane Romanije bio je u jakom kontrastu sa sunčanim Cavtatom. Stigli smo uveče. Tačno na test. Kurs su polagali naši prijatelji Dragan Gačević, Tonči Frlan i Uroš Jelić. Kako ne bismo narušili koncentraciju, prošetali smo i u lokalnom kafiću dočekali srećne “kursiste”. Upoznavanje sa Draženom, priče o ronjenju, ribriderima i ekspedicijama otegle su se do kasno u noć. Posle večere uputili smo se put Molunta gde smo noćili. Posle hladne noći (-3 na obali mora!) ustali smo pred svitanje i spremili se. Čekao nas je uzbudljiv dan. U Cavtatu smo bili gosti DC “Epidaurum”. Kako centar (i hotel) nisu oficijelno radili imali smo vremena za naše “igračke” do mile volje.

Podsetili smo se našeg starog znanca Inspitarion ribridera. Sadašnja verzija se zove Vision dok se onaj sa kojim smo nekad ronili zove Classic. Postoje odredjene razlike i poboljšanja ali je u principu dosta sličan. Poznat još kao “The yellow box of deth” traži (kao i svaki ribrider) maksimalnu pažnju, znanje i iskustvo. Koraci napredovanja su spori i potrebno je dosta vremena da se stekne dovoljno iskustvo. Danas najrasprostranjeniji, ima medjutim i jednu od najlošijih safety karakteristika (uglavnom zbog greške ronilaca). Oblast našeg interesovanja predstavljao je medjutim čuveni Megalodon proizvodjača Inner Space Systems Corporation. Napravljen krajnje robusno, za duga i ozbiljna ronjenja na žalost predstavlja i gornju cenovnu kategoriju ribridera koji se trenutno nude na tržištu. Oba ribridera spadaju u eCCR (Electronic Closed Circuit Rebreather) porodicu.

Upoznali smo se sa prednostima i nedostacima jednog i drugog aparata i prešli deo neophodnog teorijskog gradiva. Nas su posebno interesovala pitanja specifična za ekspedicijono ronjenje na koja je Dražen kompetentno i strpljivo odgovarao. Uopšte, moram reći da je on jako pristupačan i prijatan čovek, možda mlad, ali velikog iskustva i znanja. Sresti nekoga ko je pored sveg znanja još i skroman danas je prava retkost. Za stvari za koje nije bio siguran jednostavno je to tako i rekao. Ovo nam je značilo da ono što od njega čujemo i naučimo možemo i da upotrebimo. Posebno nam je bila interesantan susret sa Liquid Vision kompjuterom. Najnovija generacija kompjutera koju je moguće programirati ovde je u izvedbi za CCR.

Najzad je došlo i vreme za opremanje jedinica i ronjenje. Samo spremanje ribridera za ronjenje tražilo je pažnju i vreme. Punjenje absorbenta, pozitivni i negativni test i ostale probe samo su deo rutine.

.Trebalo se prvo navići na plovnost i podesiti položaj tela u vodi. Dok su jedni ronili drugi su “pomagali”. Kako ovi aparati sa jednim punjenjem raspolažu sa više od 180min. autonomije, ronjenje se oteglo na ceo dan.

Prvi kontakt sa vodom podsetio nas je na iskustva od pre nekoliko godina. Interesantno je samo kako nam se percepcija svega za ovih nekoliko godina promenila. Draženov Megalodon bio je izvrsno istrimovan. Bilo je samo potrebno podesiti oprtače (plate i harness po DIR-u). U momentu smo postali svesni toplog i vlažnog gasa koji udišemo i tišine. U plićaku mnoštvo riba kao da nas nije ni opazilo. Naravno instinkt balansiranja na “pluća” trebalo je što pre zaboraviti i sve obaviti mikro podešavanjima winga. Kako je dubina rasla i podešavanje je postajalo jednostavnije. Igrali smo se sa setpoint-om na kompjuteru postavljajući razne ppO2 i slušali rad injektora. Prelazak na stage bocu, otvoren krug, vraćanje na loop i slične operacije činile su da vreme proleti.

Kao i sve ostalo i ovo druženje je moralo da se završi. Zahvalni smo Draženu za jedno divno iskustvo i sigurni smo da ćemo opet negde zajedno roniti. Ekipa se polako razišla. Dragan i Tonči vratili su se u Herceg Novi, Uča za Banja Luku, Dražen u Zagreb, a mi za Beograd. Kad ljude zanimaju iste stvari granice ne postoje…