“VREMEPLOV” istraživanje podvodnog dela Lazareve pećine, Januar 2011.

UPOZNAVANJE I PRELIMINARNO RONJENJE

Kao i obično potrebno je mnogo kockica da se sklopi kako bi se nešto postiglo. Krajem jeseni javio nam se naš dugogodišnji prijatelj Miloš Jovanović. Instruktor rekreativnog ronjenja i vlasnik uspešne firme za izvodjenje specijalističkih visinskih i telekomunikacijonih radova “Monterist industrijal”, želeo je da usavrši svoje ronilačke tehnike. Nismo ni sanjali da ima “zadnje namere”. U toku Deep Diver kursa nabacio nam je da ima neki projekat koji bi nam mogao biti interesantan. Naravno nije nam dugo trebalo da ga “nateramo” da izloži svoj plan i počnemo sa pripremama za istraživanje.

 

 

 

 

Radi se o najdužoj pećini u Srbiji – “Lazarevoj pećini” sa ukupnom dužinom istraženih tunela od 9818m što je svrstava u objekte od Evropskog značaja. Ilustracije radi, nekoliko pećina u Srbiji koje se takmiče za drugo mesto je istraženo do ca. 6000m kanala. Prva speleološka istraživanja od 1889-1895g. obavio je Jovan Cvijić, svetski priznat geomorfolog, koji je i uveo reč karst ili krečnjak koja se danas koristi širon sveta i napravio plan od 800m kanala. Pećina je tada nosila naziv Gaura Lazari – Lazareva pećina. Dr. Radenko Lazarević je dopunio istraživanja D. Petrovića iz 1953.-1965. koja su tada predstavljala dužinu od 1540m kanala. Dr. Lazarević 1976-1978 došao do ukupne dužine tunela od 1721m i napravio projekat turističke valorizacije, betonirane su staze i postavljena je rasveta. U poslednjih 10 godina (od 2001.) eksluzivno pravo istraživanje pećine povereno je Borskom Alpinističko-speleo-ronilačkom klubu “Rock & Ice”. Ova ekipa u ovom periodu organizacijom internacijonalnih speleo istraživanja u kojima su učestvovali speleolozi iz Srbije, Bugarske, Francuske, Belgije, Rumunije, Italije i sa Havaja i svojim upornim radom uspela da produži hodnike do sada poznatih 9818m. Istraživanja, u šta smo mogli lično da se uverimo, se i dalje odvijaju punom parom. Očekuje se produženje hodnika do ukupne dužine izmedju 12 i 15km. Pećina se sastoji od 4 visinska nivoa. Kako bi prodrli dublje u “novom” delu pećine trebalo je proći potopljeni sifon. U medjuvremenu pronadjeni su alternativni putevi, na višim nivoima kako bi se izbegli ovi sifoni. I pored toga ovo ostaju poduhvati visokog rizika, jer kako bi se istražili dalji kanali u pećini se boravi često i po nekoliko dana. Kako u slučeju obilnih padavina voda nadodje u narednih 36h svako zadržavanje u tim delovima objekta duže od ovog vremena dovodi do situacija visokog rizika od zarobljavanja i utapanja. Alternativo se traže drugi spoljašnji ulazi kroz koje bi se eventualno “prečicom” došlo do ovih delova pećine. Ekipa “Rock & Ice” je ovim istraživanjima otkrila više od 250 pećina u ovom regionu.

 

 

Ono što je za nas izuzetno interesantno je činjenica da se očekuje još jedan nivo koji je pod vodom. Ovo geološki najmladji deo pećine tako da su naša očekivanja da nadjemo velike tunele bila prilično prigušena. Kako bi se upoznali sa ekipom Rock & Ice i saznali više o ovome polazimo u Timočku krajinu. Na licu mesta nas čeka Zvonko Trifunović koji je uz Roberta Mišića jedan od odgovornih za istraživanje pećine. Utisci koje smo stekli preko telefona o Zvonku zvanom Maza nisu nas prevarili. Dočekao nas je prijatan čovek širokog osmeha. Posle prvog upoznavanja već smo znali da će saradnja biti dobra. Maza je pored toga što je ronilac i speleolog i poznati alpinista koji vodei ture na Triglav, Grossglockner, Mount Blanc, a “šetao” se i po Himalajima. Sa ovakvim sportistima i “ekstremistima” smo uvek imali dobru saradnju pošto nas je spajala ista strast. Bilo nam je drago da je Maza već bio informisan o našima istraživanjima. Kao pravi domaćin proveo nas je kroz turistički deo pećine i pružio gomilu korisnih informacija. On, Miloš i Srdjan Miletić obavili su još u novembru 2010. prve zarone iz reke i unutrašnjeg jezera u pećini radi prikupljanja prvih podataka. Ovi podaci će se pokazati od neprocenjive vrednosti kod naših daljih istraživanja. Unutrašnjost pećine je više nego impozantna i okićena je predivnim ukrasima od kojih su pojedini visoki i po više desetina metara. Pomisao da se nešto slično krije i u podvodnim “etažama” proizvelo je leptiriće u stomaku.

Iako su meseci hidrološkog minimuma januar i avgust znali smo da samo ronjenje neće biti posebno zabavno, a možda čak i nemoguće. Izdašnost vrela koj se uliva u rečicu, Lazareva ili Mikuljska, kako je još zovu, je izmedju 50 i 4500L/s. Kako je došlo do otapanja snega procenili smo da je trenutni protok izmedju 500 i 1000 L/s. Kako je ulaz iz reke jako restriktivan bilo je pitanje da li ćemo moći da udjemo. I vidljivost nije bila na odgovarajućem nivou. Ipak odlučujemo da okušamo sreću i potvrdimo podatke dobilene od naših predhodnika. Miloš i Mirko se opremaju i polaze na zaron. Miloš još kratko saopštava da je u novembru bila bolja vidljivost i da je pitanje da li će moći proći restrikciju sa 2×15 na ledjima. Mirko iz razloga očekivane jake struje kao i restrikcije nosi mono-bocu. Maza mu instalira kameru kako bi dokumentovali stanje u ulaznom tunelu.
Posle četrdesetak minuta ronjenja Mirko i Miloš se pojavljuju na površini. Prolaz kroz restrikciju sa 2×15 skoro nemoguć, vrelo jako radi. Vidljivost max. 2m i temperatura vode 5-6C.
 

I pored ovako loših uslova skupili smo gomilu korisnih informacija. Kao prvo ni dubina kao ni kurs ulaznog tunela nije onakav kakav se očekivao. Na žalost u ovakvim okolnostima napredovanje je izuzetno rizično i otežano. Mirko je uspeo u sitno razgranatim kanalima da pronadje put kroz vodeni tok i razvuče nekih 50m Arijadnine niti. Pri tome je u povratku uspeo je da snimi dubine tačaka, kurseve i distance. Ovim je položen kamen temeljac za probijanje traverze reka-unutrašnje jezero. Na žalost svih ovaj kanal je mnogo “složeniji” nego što se to očekivalo. Dalja istraživanja ćemo sprovesti prilikom sledeće ozbiljno pripremljene ekspedicije.

EKSPEDICIJA JANUAR 2011.

Jak mraz bio je znak da je došao trenutak da startujemo ekspediciju. Raznovrsne struke u ronilačkom timu su uvek dobra stvar. Pored speleologa, gradjevinaca, biologa, geometara za ovu ekspediciju još jedna struka će nam biti od neprocenjive vrednosti. Unutrašnje jezero traži spuštanje ljudi i opreme niz vertikalni zid visine izmedju 8 i 10m. Za obučen tim to i nije neki izazov, ali ako se uzme u obzir da se mogu očekivati ronioci umorni i promrzli i sa odredjenim dekompresionim obavezama, cela stvar se na žalost ne može rešiti sa par užadi. Ovo je bio trenutak da Miloš pokaže šta može. Bilo je neophodno predvideti neophodnu opremu i instalaciju koja bi obezbedila sigurno spuštanje i podizanje ljudi i materijala, a da se pri tome ne ošteti sama pećina. Dobro pripremljeni i sa gomilom opreme pošli smo na put.

 

 

 

 

Ovaj put sačekala nas je Rock & Ice ekipa koja je i sama pošla u istraživanje. Upoznali smo se sa Robertom Mišićem i ostalima. Robert je koordinator speleo istraživanja i na svojim plećima izneo je veći deo ispitivanja u proteklih 10 godina. Inače je speleo instruktor sa Francuskim i Italijanskim licencama i učestvovao je na mnogobrojnim ekspedicijama. Razgovor sa ovim čovekom bio je krajnje zanimljiv i poučan. Saznali smo gomilu podataka koji će i nama biti od značaja na daljim istraživanjima. Ovim je Triton postao zvanični partner za ispitivanje podvodnog dela Lazareve pećine. Početni cilj nam je da doprinesemo povećanju ukupne dužine kanala preko 10km. Medjutim da bi se to desilo valjalo je obaviti mnogo posla. Deo tima opremio se za ulazak iz reke i eventualno produženje arijane koja je postavljena na prethodnom informativnom zaronu, dok se drugi deo tima latio posla opremanja pećine za ronjenje iz unutrašnjeg jezera.

 

 

Na žalost uslovi, vidljivost i vodeni tok nisu bili mnogo bolji nego prošli put. Mirko i Mika su uz puno muke uspeli da produže 50m arijane postavljene prošli put, za svega 30m. Nekad su nam očekivanja očigledno preambicijozna, ali je bezbednost ipak bila na prvom mestu. Vidljivost se mestimično spuštala i na nepunih 1m, dok je izlazak, kao i uvek, u skoro nultoj vidljivosti. Ipak pokupili smo gomilu informacija i što je još važnije pronašli otvor za dalje napredovanje koji smo prošli put prevideli. Za to vreme drugi tim potpomognut ljudima iz Rock & Ice je dobro napredovao sa pripremama.

Instalaciju je zatim trebalo probati i proceniti da li odgovara našim potrebama. Saveti profesijonalca na ovom polju su od neprocenjivog značaja za dušu i telo. Zadovoljni obavljenim poslom uputili smo se na zasluženo okrepljenje kod naše ljubazne domaćice.
Uživajući u specijalitetima Vlaške kuhinje napravili smo plan za popodnevni zaron. Predvidjen je info zaron u unutrašnjem jezeru, pronalaženje dovodnog i odvodnog kanala kao i procena njihovog toka i mogućnosti ronjenja, a zatim eventualna dalja penetracija uzvodno.

Ronjenje je moglo da počne. Upoznati sa “situacijom” u jezeru tim je nestao. Počelo je nestrpljivo odbrojavanje minuta. Posle oko sat vremena primećuje se jedan jači i jedan slabiji snop lampe. Neko je u pećini ostao bez glavong svetla. Prvo izranja Mirko sa backup lampom a odmah potom Matija. Po izrazima lica, medjutim izgleda da je sve u dobrom redu. Primećujemo da na velikoj motalici nedostaje kompletna arijana. Saznajemo da je vidljivost loša ali da su kanali zgodni za istraživanje. Dubina je mala i kanali se dosta lome levo desno, gore dole, ali je orijentacija kanala kao po očekivanju. Sada znamo da nam na budućim zaronima temperatura vode neće rasti iznad 5C. Spoljna temperatura pri tome iznosi izmedju -8 i -10C što je bitno zbog opreme. Kako su kartografisanje ostavili za povratak, a u tom trenutku je Mirku crkla primarna lampa, kartografisanje tog dela biće predvidjeno ujutro na prvom zaronu. Taj zadatak poveren je Miki i Matiji. Sveži i odmorni ujutro se krenulo sa daljim radom.
Opremljeni svim podacima odlučili smo da umesto kartografisanja arijane iz reke ili ronjenje nizvodno iz jezera ka reci zbog sedimenta koji je dignut pokušamo dalju penetraciju u dubinu pećine. Mirko i Matija su goreli od nestrpljenja da krenu sa daljim istraživanjem.
Njihovim odlaskom osetilo se pojačanje nervoze ostatka tima. Minuti su prolazili kao sati. Posle nešto više od sat vremena izranjaju. Lica bezizražajna. Znali smo da je bilo problema. U uspešnost zarona nismo sumljali, jer su se vratili, a na Mirkovom komletu visi velika motalica bez a manja sa do pola odmotanom arijanom. Šta je bilo: “Ništa” odgovorio je Mirko u svom maniru. Kasnije saznajemo da su se provukli kroz dve restrikcije. Povratak u vidljivosti od 30-50cm tražio je povratak u kontaktu sa arijanom. Kod restrikcije dalje od ulaza, na 35min plivanja od ulaza arijana je napravila “zamku” kako je u restrikciji kontakt sa pećinom neminovan došlo je do nulte vidljivosti. Samo čelični živci i metodološko pridržavanje procedura i timskog rada sačuvalo je naš tim od katastrofe. Matija, iako mlad je na najbolji način demonstrirao vrhunsku obučenost i pre svega lavlje srce. Mirko je posle dužeg vremena uspeo da napipa prolaz i obojicu ih sprovede kroz restrikciju. Ovo nam je bila samo još jedna opomena da istrajemo u vrhunskoj obuci i da nepripremljenim članovima tima ne dozvolimo ronjenje u ovakvim uslovima. Za ovaj put bilo je dosta. Treba razmontirati skele, spakovati opremu i vratiti se za Bgd. Sledeći put idemo dalje.
Sad još treba sesti sa Robertom i Mazom i ucrtati nove kanale u već postojeće planove. Ko zna možda je deseti kilometar Lazareve pećine već probijen…
 

Za Beograd smo stigli obilaznim putem preko Bora. Mazina supruga nas je pozvala na sarmu i čuvenu Borsku gibanicu. Ovakv poziv se ne odbija.