Istraživanje Jelovičkog vrela, Oktobar 2012.

Ova ekspedicija je dugo odlagana. Pre oko godinu dana naš prijatelj Levan Pivnevi nam je za vreme pohadjanja Nitrox kursa pricao o pecini u okolini Pirota. Voda je bistra i prilaz kao i samo ronjenje je relativo jednostavno. U njemu su ronili ronioci iz Pirota, Nisa i okolnih krajeva ali znacajnije istrazivanje u njemu nije vršeno. Zvucalo nam je skoro prlepo da bi bilo istinito.Setili smo se niza neuspešnih ekspedicija koje su se izjalovile upravo zbog loše procene onih koji su nam pricali o lokacijama. Kako smo Levanu, koji je u vrelu i ronio verovali zapamtili smo lokaciju i odlucili da je kad se ukaze prilika posetimo. Vest da je tim Cavebase iz nemacke krajem leta ronio u tom vrelu i razvukao arijanu do dubine od 45m zainteresovala nas je i krajem oktobra krenuli smo da pogledamo o cemu se radi.

 

Jelovicko vrelo nalazi se obroncima Stare planine nekih tridesetak kilometara od Pirota. Vrelo je izvor Jelovicke reke i jedno je od najacih vrela u okolini. Nalazi se na nadmorskoj visini od oko 700m i odlikuje se bistrom vodom u kojoj je rastvoreno vrlo malo taloga. Ceo predeo je krecnjacki i obliznji vrhovi planina su goli što objašnjava i veoma malu kolicinu sedimenta. Predeo nas je neodoljivo podsetio na juznu Francusku i region Lota i Dordogne. Na mesto prenocišta stigli smo po mraku. Interesantan je i olakšavajuci osecaj kad se nadjete van domašaja GSM mreze. Uz veceru sastavljenu od juznjackih specijaliteta i pricama o ocekivanjima sledeceg dana zaspali smo.

     

     

Jutarnji mraz brzo nas je rasanio i posle dorucka uputili smo se ka vrelu. Zbog dobrog opisa koji nam je Levan dao vrelo smo lako pronašli. Lagana kišica nije nas obeshrabrila. Sa pravom. Cekala nas je lokacija kao iz slikovnice. Klasicno vrelo sa malom branom. Ljudi su vodu naravno iskoristili i kanalom deo vode usmerili ka obliznjem ribnjaku. Saznajemo, za razliku od prica i “bajki” koje smo o vrelu culi, da se ono ponaša klasicno. Ronjenje je moguce tokom cele godine sem u prolece kad se tope snegovi i kada vrelo jako izbazuje vodu i preliva ceo kraj. Kako je temperatura vode bila vec relativno niska, oko 8C pretpostavili smo da vrelo ne dolazi iz velike dubine. Saznanje da su Nemci na 45m prekinuli sa daljom penetracijom nas je jako zacudila. Kako se radi o roniocima cije umece cenimo bili smo radoznali iz kog razloga su tako “rano” prekinuli. Kako bi raspolozivo vreme pod vodom optimalno rasporedili sacinili smo dva tima. Prvi je imao zadatak da razvuce arijanu što dalje dok bi onda drugi tim na miru izvršio kartografisanje.

    

    

    

Kako smo poneli ribridere plašili smo se samo dva scenarija, da su restrikcije preuske za ulaz i da pecina ponire u dubinu za koju nismo poneli odgovarajuci gas. U prevodu dubina ne bi smela biti veca od 60-70m ali smo bili sigurni da cemo se u svakom slucaju lepo provesti. Pripremili smo se i pomogli Miki i Banetu, prvom timu da zaroni. Puni išcekivanja Matija i ja smo seli iznad vrela i razradjivali sve moguce scenarije. Vreme je prolazilo i kada posle oko 60min nije bilo ni traga od prvog tima osmesi na licima su nam postajali sve širi. Znamo da Mika kod sebe ima 200m konopca i jos on i Bane po dva spoola sa po 50m. Posle ca. 2 sata ronjenja pojavili su se prvi znaci, mehurici gasa koji se ispušta kad se ribriderom izranja i znali smo da je dekompresija u toku.

    

Ubrzo pojavljuju se. Ozarena lica nam govore da su se lepo proveli. Kraickom oka vidim Mikinu nedirnutu motalicu. Uhvatio je moj pogled… “Nemci ce morati malo duze da rone po svoju motalicu”. Izveštava da je našao dve trecine odmotanu na 45m dubine i razvukao do kraja. Kaze na toj dubini kanal prelazi u horizontalu i nastavlja na prosecnoj dubini od 48m. Razvukli su je do kraja i tamo ostavili. Nisu zurili vec na miru razgledali pecinu. Izvestio je kakva je topografija i gde i kakve su restrikcije. Malo sa se zabrinuo kad sam cuo da je restrikciju na 20m jedva prošao ali sam znao da cu proci makar kopajuci.

    

Matija i ja smo se opremili i zaronili. Iznenadio me ulaz koji je ipak bio uzi nego što sam ocekivao. Proverio sam razvucenu arijanu. Primarni vez, sekundarni vez, uredno kalibrisana. Matija i ja smo pristupili rutinskom premeravanju. Promene gasa i odlaganje stage boca na odgovarajucoj dubini je prošlo bez komentara i ubrzo smo se sa notesom punim koordinata, mera i profila našli na 45m. Tunel je licio na tunel u cuvenom Reselu samo manjih dimenzija. Uzivao sam i smireno radio svoj posao. Tacaka za tackom je prolazila i Halcyon motalica ispred mene me gotovo iznenadila. Mika je uredno razmotanu vezao. Skidam svoju veliku motalicu sa zadnjeg D ringa. U tom trenutku svet je prestao da postoji za mene. Matija je do sad pisao, a ja sam manje više bio besposlen (bar sam se tako osecao dok sam osvetljavao kontrolisao i td.) Dugogodišnjim ronjenjem i istrazivanjem napravili smo praksu da dok razlacimo ujedno skupljamo i koordinate i profile. Kako je u našim pecinama cesto jako ogranicena vidljivost moje trazenje puta dalje, razvlacenje motalice i trazenje vezišta je trajalo isto koliko i Matijino uzimanje razdaljina, dubina, kurseva i profila. Ovde gde je vidljivost perfektna za naše uslove, ja sam mogao plivati daleko brze. Cujem povremeno injektore na ribrideru vidim Matijinu lampu i tunel ispred sebe. Radim ono što najviše volim. Istrazivanje neistrazenog ima neodoljivu car. Na zalost moje se zadovoljstvo brzo završava. Vidim ispred sebe skupinu stena i kraj tunela. Nešto me preseklo u stomaku. Da li je moguce da je to kraj. Iskra nade se pojavljuje jer vidim pukotinu iznad sebe kroz koju mogu da prodjem. Pravim vezište i iprovlacim se kroz pukotinu u plafonu. Vidim da Matija zaostaje da uzme koordinate vezišta. Trebao bih mu asistirati ali pun strepnje nastavljam dalje. Okrecem se, iza mene zid, ispred mala sobica sa dva otvora levo i desno. Oba mala, nedovoljno velika da se ne moze proci. Puno sedimenta na stenama. Tuzno shvatam da je to to. Svetlo moje lampe para mrak u nadi da cu negde videti “rupu” ali uzalud. Vracam se nazad, znacima objašnjavam situaciju. Matija prolazi pored i gleda u ono što sam i ja video. Ok, to je to. Zadovoljstvo laganog povratka mi niko nece uzeti. Lagano plivamo nazad. Na povratku uzimam suvenir, Halcyon motalicu bez konopca. Na vezištu na 45m gde pecina pocinje da izranja kontolišem vreme i kalkulišem dekompresiju. Saopštavam Matiji ukupno vreme dekompresije sa kojim se slaze. Podela vremena po stopovima je rutina na koju niko u našem timu ne gubi reci. Jedino uzbudjenje je restrikcija kroz koju iz nekoliko pokušaja jedva prolazim. Kratko stajem da cujem da li se cuju mehurovi. Da nije neko crevo puklo? Sve je u najboljem redu. Pred kraj još osecam hladnocu. Odelo mi je u provlacenju pustilo malo vode. U levoj nogavici nivo vode lagano raste i dolazi do prepuna. Uskoro ce i druga nogavica biti puna. Srecom, zaron traje svega nešto više od dva sata pa nema opasnosti od ozbiljnijeg pothladjivanja. Ipak odlucujemo da još malo skratimo dekompresiju…

    

    

    

Izranjamo. Mika stoji u vrelu u odelu. Bane sedi pored jezera takodje u odelu. Njihovi kompleti su na stand by . Tim zna svoj zadatak…

Prilikom povratka kuci imali smo dovoljno vremena da se ispricamo. Sad ono što smo videli i podatke treba pretociti u validnu kartu kako bi istrazivanje imalo nekog smisla. Karta ce naravno objavljena na našem sajtu kako bi i drugi mogli da je koriste za zarone i eventualno prošire.