“PARALELNI SVETOVI” Francuska Lot/Dordogne, Oktobar 2010.

Mnogo je vremena prošlo od kad smo počeli sa dogovorima oko odlaska za Francusku na nedelju dana pećinskog ronjenja. Kako se bližio dan polaska sve grozničavije smo sprovodili pripreme za polazak. Put je predug, preko 2100 km u jednom pravcu da bi smo dozvolili da nam se potkradu greške. Za ovu ekspediciju svi prethodno sprovedeni zaroni trebali su biti trenažni. Oprema je morala biti u besprekornom stanju. Prikupili smo sve moguće informacije o lokacijama – pećinama u kojima smo imali nameru roniti. Protekli su mnogi sati na internetu i u razgovoru putem emaila i skype-a sa onima koji su već bili tamo. Razgovor je na žalost najčešće tekao na stranom jeziku jer je vrlo malo onih koji su nam na srpskom ili hrvatskom mogli dati neke informacije. Rezervisali smo kuću u nekom nama nepoznatom selu duboko u srcu Francuske. Par dana pred polazak trebalo je još zamešati gasove za 5 ronilaca za 5 dana ronjenja. Koncept je bio da se svi gasovi ponesu od kuće kako se na licu mesta ne bi gubilo vreme na punjenje. Naravno ovo je bilo moguće samo uz pomoć ribridera.

 

 

Najzad je došao i taj dugo očekivani dan. Natovareni sa 14 stage boca 4 ribridera gomilom argonskih boca i 5 kompletnih oprema u 2 automobila, 5 nestrpljivih ronilaca krenulo je na put. Prva tačka Bad Wurzach na Bodenskom jezeru. GPS kaže tačno 1100 km. Imali smo dovoljno vremena da ćaskamo o onomo što očekujemo. Prolazimo Hrvatsku, Sloveniju, Austriju i najzad ulazimo u Nemačku i na AUTOBAHN. Jedino dobro uredjeno parče javnog asvalta gde ne postoji ograničenje brzine. Tempomat smo zakucali na 150km/h. Teško natovareni sa mukom pobedjujemo otpor vazduha. Kako odmičeno zapadno primetan je skok životnog standarda i uredjenost država kroz koje prolazimo. Povremeno stajemo da dopunimo tankove vozila i po nešto prezalogajimo i popijemo kafu. Osećaj uzbudjenja raste i kao da nam više ništa teško ne pada. Sa tugom primećujemo da prelaskom naše granice i odlaskom u inostranstvo kao da dobijamo krila. Obuzima nas osećaj slobode. Možda je to svojstveno nama roniocima jer smo navikli na mnoge moguće komlikacije na našim ronilačkim lokacijama, a možda i ne.

 

 

Do cilja prve etape stigli smo kad je već pao mrak. Sledeći dan provešćemo u Nemačkoj, obaviti neke kupovine, odmoriti i dopuniti zalihe za boravak u Francuskoj. Predstojao nam je još mali napor da utovarimo unapred naručen scrubber za ribridere koji nas je čekao u podrumu (sitnica od oko 200kg). Štrajkovi koji su u Francuskoj u tom trenutku vladali nisu nas posebno brinuli. Imali smo nameru da kupimo još par kanistera i sračunali smo da sa punim tankovima možemo dobaciti do našeg finalnog odredišta. Trebalo je da nam ostane i još dovoljno goriva da se tamo prevezemo od pećine do pećine. O povratku nismo ni razmišljali, nedostatak goriva bi bio idealan izgovor da produžimo naš boravak za još nedelju dana.

Rano ujutro krenuli smo dalje. U GPS je ukucan Cajarc gradić u Pirinejima. Cajarc se nalazi u oblasti reke Lot blizu pećina Ressel, Landenouse, RSII i kako smo kasnije otkrili mnogih drugih. Od francusko-nemačke granice udaljen 800 km. Prelazak granice osetio se po ograničenju brzine na 110 km kao i dosta neuredjenijem terenu oko autoputa. Prolazimo oblast Jure u kojoj znam da takodje ima par interesantnih pećina za ronjenje i polako odmičemo dalje. Audi BMW i Mercedes zamenili su Peugeot, Reno i Citroen. Vozi se dosta sporije, a ipak nekako “prljavije”. Francuzi su dosta nervozni vozači. Nekako se više osećamo kao kod kuće. Teren polako postaje valovit, predeli postaju kraški i dolazimo do mesta na kome se odvajamo sa autoputa. Navigacija nas vodi kroz nama nepoznate predele i postaje nam jasno koliko je sve bilo teže pre samo 5 godina. Vozimo se uskim ali dobro asvaltiranim putevima. Deluju jednosmerno ali znamo da iza svake krivine vreba neki Francuski “kaskader”. Putevi su ogradjeni kamenim medjama, a kuće u starinskom stilu. Kao da smo utonili u bajku. Očekujemo svakog trenutka da se iz neke kamene kućice pojavi Snežana u pratnji sedam patuljaka. Na brdima u daljini se često vide dvorci iz srednjeg veka. Susret sa musketirima nas ni malo ne bi iznenadio. Mrak ovde pada mnogo kasnije jer smo dosta zapadno, pa ipak tek po mraku stižemo na odredište. Na dogovorenom mestu nas čeka skriven ključ od kuće. Po mraku ne vidimo mnogo od prelepe okoline. Čujemo šum reke, pokraj kuće koja je u stvari stari adaptirani mlin. Kuća je kamena, obrasla u puzavicu. U prizemlju velika dnevna soba sa kuhinjom i kaminom, tri spavaće sobe i 3 kupatila. Na spratu još dve spavaće sobe koje smo koristili samo kao mesto za punjenje baterija. Srećemo grupu ronilaca iz nemačke i švajcarske i dobijamo informacije o stanju pećina iz prve ruke. Kiša je padala do današnjeg dana. U Resselu je vidljivost 3-5 metara u prvih 200m kanala. Reka je nadošla i ubacuje svoju mutnu vodu punu sedimenta u pećinu. Znači uslovi “kao kod kuće” pomislili smo. Smeštamo se i umorni tonemo u san.
U 7 h ujutro budi me “mili” zvuk iz mobilnog telefona. Vreme je za ustajanje. Ovde mrak pada kasno ali zato kasno i sviće. Ustajem spremam se i budim ekipu. Izlazim ispred kuće. Napolju polako postaje svetlo i sa svakim tračkom svetla postajem sve svesniji lepote u kojoj se nalazim. Hladno je, oko 0 stepeni ali sve ukazuje da će dan biti sunča. Nalazim se na obali reke usred šume. Pored naše kuće su još dve, sve objekti koji su pripadali starom mlinu. Iz dimljaka kuće u kojoj se smešteni Nemci već izbija dim. I pored električnog grejanja oni očigledno polažu na romantiku i u ovim jutarnjim časovima. Ubrzano se spremamo i krećemo ka prvoj pećini, Ressel.
Polako prolazimo kroz usnule gradiće. Kao da upijamo ono što vidimo. Svugde izobilje vode. Sa svih strana reke i potočići. Sastav stena nam odaje razloge nastajanja mnogih pećina u ovom kraju. Arhitektonski stil zgrada se ovde dugo vremena nije menjao.
Prelazimo most preko reke Cele na dnu koje je ulaz u pećinu. Još desetak minuta vožnje uzvodno putem pored reke i stižemo na naše današnje odredište.

Emergence de Ressel

Penetracija: 550 m
Max. dubina: 47m
Vreme ronjenja: 90 min
Vidljivost: 15-20m
Temperatura vode: 12 C
Protok: Srednji

Parkiramo i sa “leptirićima u stomaku” iskačemo iz kola. Reka isparava a sunce se polako probija kroz granje. Sami smo na lokaciji. Brzim korakom se spuštamo do obale reke i tražimo ulaz u pećinu. Reka Cele je mutna i teče srednjom jačinom. Kiše prethodnih dana učinile su svoje. Setili smo se nemaca koji su nam rekli da je u prvih 200m loša vidljivost. Probijajući se kroz žbunje uz obalu reke nalazimo mesto gde je vezana arijadnina nit. Ulaz u pećinu je na dnu reke na desnoj obali. Ok, sve smo videli i možemo početi sa opremanjem. Još u Beogradu saznali smo sve o ovoj čuvenoj pećini i mislili smo da znamo šta nas čeka.

 

Ressel je prvi put istraživan još daleke 1973. od strane francuskih speleo ronilaca. Oni su tom prilikom ušli oko 150m od ulaza. Kasnije 1975. arijana je razvučena do objavljenih 440m i staje na vrhu šahta koji se spušta na 45m dubine. Ovu pećinu istraživali su svi veliki istraživači počevši sa Jochanom Hasenmayerom preko Olivera Islera, Ricka Stantona, Reinharda Buchalya i drugih. Danas je ispitana do ca. 3000 m od ulaza i max. dubine na tom putu od oko 80m. Postoji više loop-ova i nekoliko sifona.

 

Plan je bio da napravimo tzv. loop. Ulaz u pećinu je na dnu reke na ca. 3-4m dubine. Nije posebno uzan, oko 2,5m i visok oko 1,5m, strmo pada na nekih 10m. Tu se pretvara u tunel približno pravougaonog preseka širine oko 10m i visine 3-5m. Iz bukvalno nulte vidljivosti prešli smo u skoro beskonačnu vidljivost. Bogovi Lot regiona bili su nam naklonjeni. Kiša koja je padala prethodnih dana sad je počela da izlazi kroz pećinu suprotstavljajući se bujici reke Cele. Ovo nam je doduše smanjilo brzinu plivanja na ispod 10m/min ali zato smo bili nagradjeni besprekornom vidljivošću.

 

 

Na 70m od ulaza nailazimo na obstrukciju, niz kamenih ploča koje sužavaju tunel, ali se ipak bez problema provlačimo ko preko ko levo od stena. Arijana je dobro razvučena i obeležena na skoro svakih 10m. Posle 180m plivanja dolazimo do prvog račvanja. Do ovde prosečna dubina je nekih 10-12m. Levi kanal je plići oko 10m i znatno uži dok se desni samo blago smanjuje i polako pada na dubinu od 21m. Odlučujemo da krenemo desnim tunelom, a da se vratimo “plitkim” tunelom. Naš put nas , medjutim vodi do dubine od 24m gde odlučujemo da ostavimo stage boce sa N50 i predjemo na trimix iz dvobocnika na ledjima. Posle nekih 30m nalazimo na drugo račvanje, tj. ovde se plitki i duboki tunel ponovo spajaju. Nalazimo se nekih 330m od ulaza. odlučujemo da nastavimo dalje. Dubina polako raste i tunel se pretvara u kanjon. Zavija blago u desno. Dno kanjona je na tridesetak metara. Potom skreće ponovo u levo. Iza sebe vidim snopove lampi ostalih iz ekipe. Znam da je sve OK. Nastavljam dalje i dolazim do mesta koje oduzima dah. Iza skretanja u desno nalazi se šaht nekih 20m u prečniku. Ispod sebe vidim dno šahta i arijanu koja nestahe ispod stene koja viri kao nadstrešnica. Iz moje perspektive deo ispod”nadstrešnice” deluje jako nisko. Ispuštam malo gasa iz winga i spuštam se. Osećam se kao padobranac i sitno pred prirodom. Vidim snop Mikine lampe koja osvetljava dno pod nama. Stižemo do dna na 45m. Sad vidim da kanal koji odatle nastavlja nije tako nizak i da je to samo iz ptičije perspektive tako delovalo. Nastavljam dalje. Dolazim do velike stene i tu se zaustavljam. Predlažu mi da se vratimo. Sad smo već nekih 500m u pećini. Dogovaramo se da me pričekaju da odem nešto da pogledam. Okrećem se i ubrzano plivam dalje. Iza mene se polako gube lampe, a ispred mene arijana zove da nastavim. Prolazim još nekoliko markera i ispred sebe vidim da tunel naglo skreće ulevo. Odlučujem da se vratim. Okrećem se i osećam kao i bez plivanja odmičem. Kratak pogled na timer, dubina 47m vreme ronjenja 55 min. Nailazim na ostale koji su polako krenuli ka izlazu, kratka komunikacija i svi krećemo nazad. Put ka izlazu bio je vrhunsko uživanje. Skoro bez plivanja, nošeni strujom u totalnoj tišini razgledamo pećinu. Topao gas iz ribridera je tufnica na I. Dekompresija je završena prilikom izlaska tako da nije bilo zadržavanja.

 

Plan Ressela 

 

Banetov timer

Posle nekih 90min presrećni izranjamo u sad već suncem okupanu reku. Primećujemo da je stiglo još ronilaca i živo se raspituju kakvi su uslovi. Vreme je da se pakujemo i idemo pre nego što nastane gužva.
Pakujemo se i punog srca, ali sad već praznog stomaka krećemo kući. Popodne planiramo šetnju kroz šumu ipored reke Lantouy. Šetnja nas vodi preko livada i šumaraka do samog izvora. Ovde sutra planiramo drugi zaron. Ovo je naša “domaća” pećina. Na putu srećemo srndaće i jelene. Na žalost nismo dovoljno brzi na okidaču foto aparata da i to slikamo.
 

Veče uz palačinke i kamin prošlo je u sabiranju utisaka. Sutra je novi dan i treba se spremiti za Source de Landenouse i Gouffre de Lantouy.

Source de Landenouse

Penetracija: 660 m
Max. dubina: 27m
Vreme ronjenja: 122 min
Vidljivost: oko 7m
Temperatura vode: 12 C
Protok: Nema

Ova pećina je na samo desetak minuta vožnje od naše kuće. Karakteristično je što je ulaz kroz bunar dimenzija 5x5m. Ovaj je napravljen kako bi napajao mlin koji se ovde nalazio. Treba spustiti opremu nekih 5m u bunar i sići (i popeti se!) uz aluminijumske merdevine. Iako smo pripremili čekrk i uže, procenili smo da možemo spustiti opremu i sići sa RB na ledjima. Bunar na vrhu ima preliv i dešava se da je do vrha pun. Voda otiče kroz potok i uliva se u reku Lot.

 

I ovu pećinu istraživali su mnogi poznati istraživači. Najdalje je otišao nemac Jochen Hasenmayer 1980. godine, razvukavši arijanu 1240m od ulazi i postigavši dubinu od 90m.

 

Ulaz se nalazi na dnu bunara na nekih 5-6m dubine. Dosta je restriktivan. Restrikcija skoro vertikalno pada na dubinu od 15m. Čekala nas je vidljivost od nekih 7m. Dosta bolja negu u našim domaćim pećinama ali opet loša za tamošnje uslove. Pretvara se u kanal sirine izmedju 5 i 15m visine od 1,5 do 5m. Zavija levo desno kao pijavica. Dno je od finog šljunka i peska sa dinama.

 

U jednom momentu vam se čini da se dina ispred vas penje do plafona, a kada se popnete na nju vidite da ima taman prostora da je predjete. Kanal je na prosečnoj dubini od nekih 17-18m kada se arijana naglo diže i prati nizak plafon. Na 330m od ulaza tavanica naglo nestaje iznad nas, pratimo arijanu i dubina se smanjuje dok ujedno kanjon zavija kao spirala i vraća nas nazad. Ovaj kanjon nekoliko puta menja pravac da bi na kraju završio na nekih 9m dubine i prešao u horizontalu. Ovde je kanal uži i dosta nizak. Proteže se neki 60-70m da bi onda opet naglo potonuo u dubinu. Spuštamo se na nekih 21m gde menjamo gas i ostavljamo stage boce. Prelazak na trimix je uvek prijatan jer se oseća mnogo manji rad disanja. Plivamo dalje. Dubina postepeno raste. U jednom trenutku tunel skreće ulevo. Gledam na timer. Nalazimo se na 27m dubine, ronimo već 60min i nalazim oznaku sa 660m. Odlučujem da počnemo sa povratkom. Stižemo do mesta gde se penjemo na 9m i primećujem da imam problema sa desnim uvom. Uspevam da izronim na 9m. Proleće mi misao kroz glavu da ubrzo opet moram zaroniti na 21m. Kao što sam i očekivao počinju problemi. Ne uspevam da zaronim svaki pokušaj pojačava mi pritisak na bubnu opnu. Izranjam uz sam strop pećine i pokušavam polako ponovo. Pomisao da se ovo dogadja 300m od ulaza mi se uopšte ne dopada. U slučaju probijanja bubne opne nisam siguran da me moji pratioci mogu izvući. Došlo bi do gubitka ravnoteže, okretanja i verovatno do povraćanja. Smirujem se i polako zaranjam. U jednom trenutku čujem poznat oštar pisak, uspeo sam. Dalje ronjenje nije predstavljalo problem. Dubina se vrlo polako smanjuje i jedini me izazov čeka prilikom vertikalnog izlaska kroz restrikciju, ali to je već na samom ulazu. U 108min stižemo do ulaza i počinjemo sa laganim izronom. Dekompresija je nepotrebna zbog izbora gasova, a ono malo helijuma iz trimixa je odavno “isparilo”. Iznad sebe vidim svetlo. Interesantno je kako uvek zaron izgleda Ok i tek prilikom izrona primećujete o kakvoj strmini se radi. Izranjamo u šahtu i uživamo u svežem jesenjem vazduhu. Nedostaju nam reči da opišemo ono što smo prošli. Najradje bi urlali od sreće. Ipak, potisnuli smo osećaje i sa više ili manje napora popeli se uz merdevine.

 

 

 

Gouffre de Lantouy

Penetracija: 60 m
Max. dubina: 26m
Vreme ronjenja: 30 min
Vidljivost: oko 6m
Temperatura vode: 13 C
Protok: Nema

Dvadesetak minuta kroz šumu i preko proplanaka dovodi nas do jezerceta u srcu šume. Izgleda da smo mi jedini posetioci jer smo uzbudili gomilu divljači. Čuje se samo huk vetra. Dok su neki odmarali Mika i ja smo odlučili da ne propustimo priliku i zaronimo i u ovu pećinu. Znali smo da se jezero pretvara u levak i da dno pećine strmo pada. Pećina je do sada je ispitana do dubine od nekih 51m. Na dvadesetak metara se nalazi prva restrikcija za koju smo se nadali da ćemo proći dok se druga nalazi na 42-43m.

Ulaz u pećinu našli smo odmah. Sa površine medjutim, vukli smo našu arijanu. Brzo sma shvatili zasto kažu da je ovde vidljivost najčešće 1-2m. Mi smo izgleda imali sreće jer je vidljivost iznosila preko 5 m. Dno je prvo bilo prekriveno stenama a onda finim šljunkom koji se u slučaju dodira kao lavina kotrljao dublje u pećinu. Širina tunela je nekih 5-6m, a strop nam se sve vise približava. Nailazimo na ostatke nečije arijane koja je zatrpana šljunkom na 20m. Pravim vezište i menjamo gas. Nadam se da ćemo bez stage boce lakše proći restrikciju. Sad već ribriderom češem po plafonu. Vidim ispred sebe da se restrikcija još više sužava. Nerviram se jer smo raspravljali da ovde ponesemo side mount konfiguraciju. Iz razloga velike potrošnje gasa na otvoreni krug od toga smo odustali, kako bi sačuvali gasove za druge zarone. Ležim na dnu sa nosem bukvalno utopljenim u šljunak i kopam ispred sebe. Polako napredujem , ali osećam da se sve jače i jače zaglavljujem. Kratak pogled unapred, restrikcija je dugačka još par metara tako da odustajem. Dajem Miki znak lampom da se povlači. Orkećemo se i vidimo lavinu šljunka kako se spušta ka nama. Ovu pećinu treba roniti u proleće kada voda očisti restrikciju. Počinjemo sa izronom. Na naše iznenadjenje ispred nas prolazi jegulja osrednje veličine, a ubrzo za njom još jedna. Počinjemo malo bolje da se zagledamo ispod stena i otkrivamo veliki broj, dok na samom ulazu u pećinu ka nama nije zaplivala jedna impozantnih dimenzija. Jegulje u Ohridskom jezeru su naspram ove kao deca. Polako postaje svetlije i izranjamo. Kratak, ali poučan zaron. Skupljam arijanu i izlazimo iz vode.
 

Posle dva zarona bili smo prilično umorni i jedva smo čekali da se povučemo u udobnost našeg smeštaja. Sutra premeštamo operacije u oblast Dordogne. Nadam se da će nas i tamo čekati ovako dobri uslovi za ronjenje.

Resurgance de Saint Sauveur

Penetracija: 250 m
Max. dubina: 75m
Vreme ronjenja: 95 min
Vidljivost: 20m
Temperatura vode: 12 C
Protok: Nema

Ovo jutro nas je pre ronjenja čekala jednočasovna vožnja kolima. Pećine u kojima smo nameravali da ronimo nalaze se u oblasti Dordogne. Živopisni predeli skratili su nam putovanje. Prva u nizu bila je pećina St. Sauveur ili u prevodu Sveti Spasitelj. Putevi su postajali sve manji da bi se na kraju završili sa 3km makadama koji nas je nizbrdo vodio kroz šumu. Na nekih 200m pred jezero nalazi se kapija koja obeležava privatan posed. U ovoj pećini je bilo više fatalnih udesa tako da je prijavljivanje zarona obavezno. Prilazi svim pećinama su lepe na svoj način, ali je meni ovaostavila najjači utisak. Staza se završava na kamenoj ploči gde se mogu parkirati kola. Ova ploča bila je predznak za ono što nas čeka u pećini. Jezero se nalazi u potpunoj divljini. Prvi sunčevi zraci učinili su da se iznad jezera diže magla. Spoljna temperatura iznosila je 0 stepeni.

 

 

 

U ovoj pećini ronjenje je počelo još daleke 1954 godine. 1980. Eric i Francis Le Guen spustili su se do dubine od 78m 350m od ulaza. Kasnije je Rick Stanton u više navrata produživao arijanu da bi 2005. arijanu razvukao do 180m dubine 810m daleko od ulaza.
 

Zaronili smo u jezerce. Vidljivost je iznosila oko 7-8m. Nalazimo arijanu na ulazu u pecinu. Tu odlazemo stage boce sa O2 i nastavljamo dalje. Dno je od oblutaka i relativno strmo se spušta. Na dubini od 24m gde nailazimo na restrikciju koju nije lako proći. Kako mi nismo imali vodenog toka relativno lako smo se provukli, ali debelo uže umesto arijane svedočilo je da se ovde nekad ulazi i čisto “na mišiće”. Kažu da kad vrelo radi ovde “bljuje” šljunak. Stege boca treba da se otkači i progura ispred sebe. Odmah po prolasku restrikcije odlažemo N50 boce i nastavljamo na trimix. Ono što ćemo videti je za mene jedna od najimozantnijih pećina. Prvih 100-150m pećina vijuga levo desno i samo polako ponire sa 24 do 40m dubine. Što više odmičemo pećina postaje sve veća i vidljivost sve bolja. Na 50m dubine nailazimo na tablu na kojoj piše da odavde ronjenje na vazduh više nije dozvoljeno. U ovom trenutku već gledam na padinu koja sve strmije pada u dubinu. Duboko izbrazdane stene svedoče o sili vode. Stene su potpuno gole bez trunke sedimenta a vidljivost se dramatično povećava. Pratim vreme na timeru da se ne “zanesem”. Na 68m ostavljam Baneta i Miku za sobom i krećem dalje. Pećina zavrće udesno pa ulevo pa opet udesno. Nalazim se na 75m dubine. Predamnom je “autoput”. Vidljivost je skoro neograničena, strop pećine daleko iznad mene. Podižem se par metara od dna. Vidim zid desno od mene a levo ga skoro i ne vidim. Sa gasom koji dišem imam ekvivalentnu narkozu od 37m. Za nas to znači da smo iako smo prekoračili MOD gasa savršeno trezni. Od lepote se ipak bojim da se ne zanesem. Gledam na timer. Preračunavam koje mi vreme treba zi izlazak i teška srca se okrećem i krećem nazad. Na dvadesetak metara ispred mene vidim odsjaj lampe. Bane pliva ka meni. Daje mi rutinski OK lampom, odgovaram mu i mimoilazimo se. Doso je ren i na njega da se malo “osvrne”. Polako smanjujem dubinu. Na nekih dvadesetak metara ispred i iznad mene vidim još jednu lampu. Mika nas čeka. Pridružujem mu se i razgledam pećinu po horizontali. Posle desetak minuta stiže i Bane. Polako plivamo ka izlazu i počinjemo sa deep stopovima. Prolazimo restrikciju i svičujemo gas, dekomprimujemo… Vreme leti i stopovi brzo prolaze. Na 6m prelazimo na O2. Plivamo na konstantnoj dubini obodom jezere i na 9m dubine na skoro savršeno horizontalnom ispustu otkrivamo habitat. Uvlačimo se na kratko u njega. Isti je kao naš u Krupaji. Vraćaju nam se lepe uspomene. U plićaku vidimo ogromnu količinu ribe. Igramo se sa jatom mladji. Riba ne beži jer smo bešumni. Posle 95 minuta izranjamo. Ostao sam u potpunosti bez daha. Moć i impozantnost ove pećine me je očarala. Ovde se moram vratiti sa još par stage boca i drugim gasom. Vidim da i Mika i Bane misle isto.

 

Gouffre de Cabouy

Penetracija: 400 m
Max. dubina: 32 m
Vreme ronjenja: 88 min
Vidljivost: 3-5m
Temperatura vode: 13 C
Protok: Slab

Sledeća pećina koju smo hteli danas da obidjemo nalazi se jako blizu vazdušnim putem ali ipak traži malo vožnje. Put nas vodi u srednjevekovni grad Rocamadour. Grad je turistička atrakcija. Uklesan je u kamen i na vrhu se nalazi tvrdjava. Nismo mogli da odolimo a da ovde ne popijemo kafu.

 

 

Po okrepljenju krenuli smo dalje i ubrzo pronašli našu pećinu. Na obali bio je podignut šator i kombi poljskih registarskih tablica. Iz jezerceta smo videli mehurove. Neko roni… Počeli smo ubrzano sa opremanjem.

 

 

 

Cabouy je pećina sa velikim koridorima i razvijenim formacijama stena. Ulaz je u zidu jezerceta i strmo pada do dubine od 32m. Na ovoj dubini ostaje jedno vreme da bi se potom polako dizala i stabilisala na prosečnoj dubini od 15-18m. Na nekih 800m od ulaza moguće je izroniti. Ovaj izron čini traverzu Cabouy-Poumeyssen. Druga opcija je da se produži dalje, pećina je ispitana do nekih 2000m od ulaza. Vidljivost je bila loša u poredjenju sa pećinama koje smo ronili do sad i to nam je malo pokvarilo ugodjaj. Bilo je nemoguće sagledati zidove sa druge strane tunela, a i plafon je bio van vidnog polja. U par navrata sam se dizao do plafona i utvrdio da je njegova minimalna visina 5m iznad dna. Pećina je jako intereantna, raznovrsna i živopisna. Na žalost loša vidljivost nam nije dozvolila da u potpunosti uživamo. Nakon 400m plivanja odlučili smo da polako krenemo nazad. U jednom momentu iznad sebe sam ugledao snop nečije lampe. Pre nego što sam uspeo da reagujem neko u crvenom odelu sa žutim perajima i dva N50 stage boce je “prošišao” iznad mene. Pomislio sam da kolega ima problema. Na moje OK samo je kratko odgovorio i nastavio. Pretpostavio sam da je jedan od poljaka. Na dekompresiji u jezeru sam primetio obrise ronioca koji je stalno 3m iznad nas. U jednom momentu pridružio mu se njegov support tim. Kasnije sam saznao da su i oni nama bili iznenadjeni jer smo se provukli pored njih, a da nas nisu ni videli. Sve u svemu poljski kolega je u vodi proveo skoro 4 sata sa 2×20 na ledjima i nekoliko stage boca. Prevalio je 2km u jednom pravcu, sam i bez skutera! Čekao ga je samo tim da mu asistira pri dekompresiji. Bili smo impresijonirani. Malo su nas podsetili na nas. Velika ljubav i entuzijazam. Posle ćaskanja sa poljskom ekipom spremili smo stvari i umorni krenuli na put ka Cajarcu. Sutra je poslednji dan ronjenja i na programu je najudaljenija pećina St. George.

Saint George

Penetracija: 360 m
Max. dubina: 29 m
Vreme ronjenja: 84 min
Vidljivost: 5 m
Temperatura vode: 13 C
Protok: Nema

St. George je najsevernije od svih pećina u oblasti Dordogne koje smo posetili. I ovaj put nas je sreća poslužila i posle par minuta našli smo pećinu. Nekako nam se iz dana u dan ponavlja isti scenario. Stižemo na lokaciju i ostajemo bez daha od prizora.

 

Mirno jezerce sa pukotinom na zidu koja je označavala ulaz u pećinu. Za St. George se znalo da je vidljivost retko kad posebno dobra. Ni mi nismo očekivali posebnu vidljivost. Kad jednom zaronite u pećinu jasno vam je i zašto je to tako. Pećina iako relativno velika sastoji se pretežno od gline. Na mene nije ostavila poseban utisak mada je dosta ljudi voli. Po ulasku i ulaznoj restrikciji spušta se strmo do 29m i isto tako strmo se diže nazad na nekih 21m. Na toj se dubini zadržava jedno vreme da bi se dubina smanjila na 10m pa zatim opet blago povećala. treba biti izuzetno oprezan da se ne digne dodatni sediment. Posle 350m postoji mesto u kome je moguće izroniti. Mi smo produžili još malo napred pa se lagano okrenuli i krenuli ka izlazu. U uslovima relativno slabe vidljivost nije bilo posebno zabavno roniti po “glinenoj” pećini. Kažu da je ovde bila zabeležena i vidljivost od 15-20m ali je to jako retko. St. George i Cabouy su mi ostale u sećanju kao pećine sa lošom vidljivošću.

 

Sa ispitivanjem St. Georga se počelo još 1948. godine. Od 1973.-75. pećinu je ispitivao Bertrand Leger sa svojim timom, a 1989. Le Guen je prošao treći i zastao u četvrtom sifonu. Završio se i naš poslednji zaron. Bilo je vreme da se vratimo u Cajarc i počnemo sa spremanjem stvari za povratak za Beograd. Predveče svratili su naši ljubazni domaćini.

 

 

Poneli su sa sobom 6 flaša različitih domaćih rakija. Posle par čašica razvila se živa konverzacija o kraju u kome se nalazimo. Saznajemo da se u ovom delu Francuske govori poseban dijalekt i da seljaci ne govore ni jedan drugi jezik. Kako smo mi u glavnom kontaktirali sa drugim roniocima nismo osetili tu jezičku barijeru. Sreli smo se sa roniocima iz cele Evrope: Nemcima, Holandjanima, Englezima, Poljacima, Česima, Belgijancima, Švajcarcima, Litvancima i naravno Francuzima. Ni u jednom momentu nismo osetili nikakvu neprijatnost, osetili smo se kao pripadnici jedne velike familije. Svi su pričali o ronjenju i nekako je to bila jedina i centralna tema. Upoznali smo se i Pascalom Bernabeom, poznatim francuskim ekstremnim roniocem i proćaskali sa njim o ribriderima. Iznenadila nas je njegova skromnost i otvorenost. Živo se raspitivao za naš Satori i na momente bi čovek pomislio da on nema mnogo pojma o ronjenju, ooo kako bi se čovek prevario.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *