Ponara speleo-ronjenje, Decembar 2011.

POLOŽAJ “PONARE” I PRIKUPLJANJE PODATAKA

Početkom novembra Matija je došao u klub sa predlogom za novu ekspediciju. Kao dobar poznavalac pećina Valjevskog kraja predložio je da istražimo potopljeni deo pećine “Ponara”. Sakupljanjem podataka koji su već bili poznati došli smo do sledećih informacija.

Područje u kome se nalazi pećina Ponara poznata i kao Plandište obuhvata Bačevačku krašku oblast koja pripada valjevskoj podgorini i prostire se jugoistočno od Valjeva. Ulaz u pećinu nalazi se u selu Golubac i pripada slivu reke Ribnice. Ulaz je na 370 metara nadmorske visine. Pećina se razvila u početnom delu doline Golubsko polje. Kraška dolina u kojoj se razvila pećina prostire se ka severozapadu. Po njenom dnu su u nizu poredjane levkaste vrtače čije dubine ne prelaze 10m. Krečnjačka masa je uglavnom pokrivena aluvijalnim nanosom.

 

ISTRAŽIVANJE PONARE

Pećina dugo nije bila poznata meštanima, jer je njenih 7 ponora bilo začepljeno organskim materijalom i rečnim nanosom. Znalo se samo za vigled iznad ponorske zone, ali se predpostavljalo da je u pitanju plitka jama. U septembru 1979. voda je provalila najniži ponor. To je iskoristila Speleološka grupa Društva istraživača “Vladimir Mandić-Manda” i istražila tada najdužu pećinu valjevskog kraja. Ispitano je ukupno 968m kanala koji su se završavali sifonskim jezerom. Jezero je prečnika 3m i dubine 3m. Iznad jezera se uzdiže odžak. U prošlosti je bilo ronjenja u sifonu od strane ronilaca R.K. “Posejdon” iz Valjeva bez značajnijeg prikupljanja podataka. Medjutim informacija koje smo mogli da dobijemo bile su dobrodošle u planiranju cele akcije. Kroz pećinu protiče vodeni tok čiji intenzitet zavisi od vremenskih uslova i perioda godine. Prokapne vode su vrlo intenzivne. Presudnu ulogu u formiranju pećine imala je abraziona erozivna snaga vode.

 

Kako u novembru i početkom decembra nismo imali padavina odlučili smo se da startujemo ekspediciju. Kako smo u prošlosti imali jako dobru saradnju sa speleolozima iz Društva “Vladimir Mandić-Manda” odlučili smo se da i ovu akciju sprovedemo u saradnji sa speleolozima ovog društva. U prvoj ekspediciji učestvovali su Nastić Ivan i Ranković Vladimir iz “Mande” i Petković Matija i Aleksandar Trkulja iz “Tritona”. Iako se nosila “laka” ronilačka oprema teret koji je bio raspodeljen po članovima ekspedicije bio je znatan. Usled tereta ove opreme predvidjeno vreme do stizanja do finalnog sifona je izmedju 2 i 3 sata i obuhvata izmedju penjanja i veranja i prelazak preko jezerceta dužine ca. 25m.

Sam sifon dočekao nas je sa prozirnom vodom koja kao da nije ni prisutna. Ovo ja učinilo da roniocima u ekipi srce brže zakuca. Naravno saznanje da ovakva voda krije “opasna iznenadjenja” bilo je poznato. Sediment koji se prilikom ronjenja podigne, usled nedostatka vodenog toka dovodi do ekstremnog zamućanja vode koje predstavlja vraćanje u 0m vidljivosti. Ovo je tražilo sporo i precizno razvlačenje arijadnine niti. Postavljanje tzv. “line trap” se moralo po svaku cenu izbeći. Ovo je bilo iznimno teško usled nedostatka zgodnih vezišta i pećine koja je nastavila sa vijuganjem ispod nivoa vode kao što je to činila i na nadvodnim nivoima. Posle nekih 50m snimljenih kanala dostignut je povratni pritisak u malim, za ovu priliku upotrebljenim ronilačkim bocama. I ekipa je izronila i spremila se za mukotrpno izvlačenje iz pećine. Po dubokom mraku ekipa je izasla na površinu. Za sledeću akciju spremiće se specijalna ronilačka oprema i tim će se iz logističkih razloga uvećati za još nekoliko članova.

Za ovu akciju su pripremljeni “Satori” ribrideri koji će nam sa predvidjenim bocama dati višesatnu autonomiju ispod vode, a neće mnogo otežati opremu koju treba provući do finalnog sifona. Takodje su spremljene 2 motalice kalibrisane dužine od preko 300m. Oprema raspodeljena medju “šerpasima” je i pored maksimalne “redukcije” predstavljala teret od oko 35kg po čoveku. Dobro raspoloženi ekipa u sastavu Jovan Vićentijević iz “Mande”, Mirko Bevenja, Matija Petković, Aleksandar Trkulja i Željko Bajkin iz “Tritona” krenuli su na mukotrpan ali zanimljiv put.
I pored velikog tereta rasporedjenog medju članovima tima brzo se napredovalo. Neizvesnost kakvo nas stanje čeka u sifonu kao da nam je dala krila i u rekordnom roku stigli smo do kraja suvozemnog dela. Dva dana kiše nisu obećavala ništa dobro. Već sa površine smo videli da je vidljivost dosta lošija nego pre 7 dana. Nastrpljivo smo pristupili sklapanju opreme.
Čim smo navukli ronilačka odela prebacili smo se u “dive mod”. Smireno smo testirali opremu i psihički se spremili na ono što nas čeka. Hladnoću vode od 11C nismo ni primetili. Ostali članovi tima pomagali su u raspakivanju opreme i pripremama. Lampe su bile spremne i motalice okačene. Za početak neće trebati, dok ne stignemo do kraja pre nedelju dana razvučene arijane.
Nečujno nestali smo pod površinom vode. Povremeno se samo čuo zvuk injektora. Iz nulte vidljivosti ispod nas uronili smo u kanal u kome se vidljivost naglo povećala na 5-6m. Kanal je blago savijao ulevo. Sirine dovoljne da se komotno prodje. Zidovi su bili glatki a na dnu sljunak i kamenje. dubina izmedju 3 i 4m. Naglo tunel savija desno pa opett levo, nepravilnog je preseka. Pratimo arijanu, ima vrlo malo mesta za vezivanje a kanali su jako vijugavi i nepravilnog preseka, kao rodjeni za stvaranje “zamki”. Dolazimo na vrh “šahta” koji se nekih 7-8m sušta ispod nas. Arijana je lep zategnuta i stžemo do njenog kraja. Pripremam veliku motalicu sa preko 200m konopca. Vidim Matijino svetlo na OK odgovara sa OK. Ispod nas fini sediment. Ispred nas se pećina diže. U tom delu vidljivost je smanjena na ispod 1m. Ili se nije slegao sediment od predhodne nedelje ili su kiše odradile svoje. Ako dobro vežemo motalicu “probićemo ” taj deo i naići ili na dobri vidljivost ili će se naše istraživanje završiti brže nego planirano. Pokušavam da vežem početak arijane za prethodnu, ali tako da se zadrži staro vezište. U slučaju njegovog skidanja arijana će ostati neprekinuta ali će sigurno napraviti “zamku”. Nikako mi ne polazi za rukom da oko klizave stane vežem motalicu. Stara arijana klizi sa vezišta i ostajem u 0m vidljivosti sa arijanom u ruci. 30w LED lampa se više ne vidi. Znam da je sediment tako fin da se bez vodenog toka dugo neće sleći. Na slepo pokušavam da vežem staru arijanu za njeno vezište. Minuti prolaze kao sati. Čujem povremeno injektore na ribrideru i znam da je bar on OK. Osećam Matiju pored sebe. Ne gubi glavu već obezbedjuje poziciju. Posle bezbroj neuspešnih pokušaja najzad uspevam da arijanu tako vežem da je na potezanje stabilna. Dajem Matiji znak i krećemo nazad. Na žalost osećam da sam zaglavljen u procelu. Napred, ne ide, nazad uspevam da se pomerim nekih 50Cm. Pokušavam da izronim pliće i prodjem, Ne uspevam, vraćam se malo nazad pa pokušavam na dole uz dno. Nalećen na Matijina peraja. Očigledno ima istu ideju. Čuvam masku i čvršće grizem loop da mi ga Matija perajima ne izbije iz usta. Najzad se krećemo. Posle nekih 10m praćenja arijane dolazimo do vertikale u šahtu i podižemo se. Vidljivost se naglo povećava na 2-3m. Znam da smo se i ovaj put “izvukli” i obuzima me strašna frustracija. Gledam u Matiju. U pogledu mu čitam ista osećanja, šta sad? Dovukli smo toliku opremu, a dalje ne možemo. Nemamo izbora, dajem Matiji znak i polako krećemo nazad. Nailazimo na neispitani tunel. Vezujem motalicu i krećemo. Matija ide zamnom i uzima koordinate vezišta, crta preseke tunela. Na žalost primećujem da smo sve pliće. Napokon izranjamo u jednoj velikoj kaverni sa zarobljenim vazduhom. Bacam pogled oko sebe i ne vidim suvozemne kanale. Krećemo nazad, dolazimo do arijane koja nas vodi ka izlazu i posle kraćeg plivanja izranjamo. Napolju nema nikoga, ekipa se uputila na istraživanje novih suvozemnih kanala. Nisu nas očekivali tako brzo.
Vreme ipak čini svoje, dok smo izronili već smo se “ohladili”. Ipak smo uspeli da iskartografišemo sporedni kanal. Odlučili smo da sledećeg leta posle prve duže suše opet okušamo sreću. Sad je valjalo opet spakovati svu opremu. Odlučili smo da na povratku uživamo u suvozemnom delu pećine.
Pakovanje je prošlo dosta brzo i u tišini. Povratak ka izlazu pećine je “uzbrdo” i očekivali smo dobru zanimaciju. Raspodelili smo transportne i krenuli nazad.
Veranje po vlažnim i klizavim stenama bio je dovoljno težak zadatak, ali je transport teške ronilačke opreme od svakog učesnika tražio dodatni “entuzijazam”.
Dolazak do izlaska iz pećine nagovestio je hladan vazduh. Valjalo je još savladati ulaznu restrikciju. Medju nama se osetila želja da se još ostane u ovom mističnom podzemnom svetu. Madjutim i ova kao i svaka ekspedicija se morala završiti.

Na kraju ekspedicija se uspešno završila. Iskartografisano je preko 60m novih potopljenih kanala i postavljen kamen temeljac za dalje istraživanje. Saradnja sa speleolozima društva “Vladimir Mandić Manda” još jednom je protekla u najboljem redu i još više nas zbližila. U budućnosti će sigurno biti još mnogo zajedničkih akcija.

Plandište-Ponara plan

Plandište-Ponara razvučeni profil

Mapa suvozemnog dela iz speleo odseka Društva “Vladimir Mandić Manda”

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *