Trag u tami

Za dva Dejana i Jakuba uzbudjenje je počelo još u učionici u Beogradu. Bilo je potrebno savladati gradivo sa tzv. “Reel World” workshop-a, kako bi se upustili u mračne avanture. Pomisao da tanki konopac od ca. 2 mm debljine predstavlja jedini put u tami ka izlazu iz potopljenog lavirinta samo je podigao nivo koncentracije na viši nivo.

   

Teorija se odužila do kasno u noć. Zanimljive priče sa pećinskih zarona učinile su da vreme proleti i da bitne stvari ostanu duboko urezane u pamćenju. Svi su sa nestrpljenjem čekali sutrašnji dan. Utovar veće količine opreme i put ka krupajskom vrelu prošao je bez većih uzbudjenja. Kako je ekipa bila upotpunjena iskusnijim članovima kluba pripreme su tekle kao “podmazane”. Posle kratkog obilaska vrela i istovara opreme i kompresora pristupilo se daljoj obuci. Kalibracija motalica, primarna i sekundarna vezišta i čvorovi kao i permanentne i primarne linije su bili samo neki od novih izraza.

Potpomognuti rutiniranim “pećinarima” koji su nesebično pomogli sve je proteklo kao u snu.

 

 

Već pomalo umorni radovali smo se pastrmki za večeru i snovima o pećinskom ronjenju.
Svanuo je novi dan. Nestrpljivo smo pristupali pripremi opreme. Pojedinci su ponavljali gradivo od predhodnog dana, a drugi punili ribridere, nosili stage boce i vizualizovali zadatke.

 

 

Polako smo se pripremali i ponavljali plan ronjenja. Svako je imao neki zadatak. Znali smo da od naših linija od predhodnih godina nije mnogo ostalo, tako da smo se pripremili za novo polaganje permanentne linije.

 

 

 

 

 

 

Kako to obično i biva, ronjenje se odužili do kasno u noć. Mladi “pećinari” su lagano shvatali “suštinu” a ostali su lepo napredovali sa pripremom pećine za dalja istraživanja koja se planiraju na jesen.

 

 

 

 

Krpljenje linije i polaganje nove je nekad zahtevalo dosta vremena što je uslovilo i dekompresiju na odredjenim zaronima. Mogla se lako primetiti razlika u “psihološkoj pripremljenosti” iskusnijih članova i početnika. I pored suvih odela dekompresija je ponekad tražila “tvrde momke” spremne da izdrže i kad postane hladno. Ali kao što je to i u životu pod parolom “kada mogu drugi onda mogu i ja” svi su izdržali sve nametnute muke. Na kraju o zadovoljstvu učesnika bilo je izlišno govoriti, osmesi na licima govorili su dovoljno…

 

 

 

 

Na kraju još neko od početnika reče: “Sad mi je jasno u šta ste se zaljubili, u moru više neću ni da ronim”. Možda malo preterano, ali smo se sa ovom konstatacijom jednoglasno složili… Svi smo se setili “utiska čuda” .

Mala statistika:

Broj zarona: 22 čovek/zarona.

Aktivnosti: Obuka trening i obnovljanje kompletne linije do dubine od 36m. Pregledani su svi deko depoi do dubine od 60m i izvadjeno je više od 300m starih konopaca.

Stanje pećine: Linija koja se proteže od 36m do 103m dubine vodenog stuba (koja je bila neprekidna) u jako je lošem stanju i traži zamenu. Najmanje “hvatanje” za arijanu dovešće do kidanja konopca. Ovu arijanu obnovićemo sledećom prilikom. Temperatura vode iznosila je 10 C a vidljivost do 5m. Pećina je što se tiče sedimenta u jako lošem stanju (još od prošlog leta) i ne očekujemo da se stanje popravi u sledećih 1-2 godine.

Najveća postignuta dubina: 81m, najduži zaron 107min, najkraći zaron 45min.

Gasovi korišćeni: O2, N50, Air, Tx21/35. Korišćeni su pSCR aparati i otvoreni krug 2×12 i 2x15L.

O utiscima sa ronjenja možete pročitati ovde!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *