Triton na dnu Dragovog ponora Novembar 2011.

14.11.2010. član Tritonovog ronilačkog tima Matija Petković u saradnji sa članovima speleološke grupe “Društvo_Istraživača_Vladimir_Mandić_Manda” organizovao je akciju ronjenja u jezeru na dnu Dragovog ponora. Ova ideja nije nova, nastala je još prilikom prve posete ovom znamenitom speleološkom objektu. Kako to obično biva, ipak je trebalo da prodje još mnogo vremena dok se nisu stekli uslovi za ovu složenu akciju.

 

 

 

 

Sama jama je još u sedamdesetim godinama bila poznata speleološkoj zajednici i metar po metar je osvajana do finalne dubine od 183m. Jedno vreme ova jama važila je za najdublju u Srbiji. Na dnu speleolozi su naišli na nepremostivu prepreku u vidu jezera za koje se veruje da je sifon. Dubinu jame su roneći u jezeru pokušali da produže Aleksandar Milosavljević i tim Slovenačkih speleo ronilaca. Po podacima ovih istraživača jezero je dubine oko 15m sa velikom količinom sedimenta na dnu, na kome postoje otvori za eventualno dalje napredovanje. Ovo su podaci koji su nas privukli da pokušamo da dalje istražimo ovaj objekat.

 

 

U 10.30h u nedelju ujutro Matija Petković, Ivan Nastić, Nenad Selaković, Danilo Tomić, Milica Ignjatović, Jovan Jovanović, Nebojša Milivojević i Vladimir Ranković krenuli su na dug put na dno ponora. Sam profil jame zahtevao je konstantan “rad na užetu”, naime jama se sastoji uglavnom od vertikala sa svega nekoliko “polica” koje su pružale pogodno mesto za kratak predah. Poseban izazov predstavljalo je spuštanje teške ronilačke opreme rasporedjene u čak 12 transportnih vreća od kojih su neke bile teške i preko 20 kg. Problem je predstavljalo i pregrevanje “desendera” (oprema za spuštanje) zbog težine kojoj je bila izložena. Iz ovog razloga čekalo se i po deset minuta da se metalni koturovi ohlade. Samo spuštanje na dno ponora trajalo je nešto manje od tri sata.

Stigavši na dno počelo se sa užurbanim raspakivanjem ronilačke opreme uz strah da se nešto nije oštetilo i da time cela ekspedicija ne propadne. Zahvaljujući nadljudskim naporima članova tima oprema je ipak ispravna stigla na destinaciju zarona. Uzbudjenje i nestrpljenje učinili su da se niska temperatura prilikom presvlačenja u suvo ronilačko odelo i ne oseti. Pomoću užeta Matija je savladao poslednju prepreku i spustio se u jezero temperature od 9 C. Ubrzo tim mu je spustio i boce sa Nitrox mešavinom koje su za ovu priliku bile pripremljene za tzv. “side mount” konfiguraciju.

Matija:” Voda je bila dobre providnosti, zelenkasta i sa vidljivošću oko 5m. Vidim sediment na sve strane. Plašio sam se da mojim ulaskom ne dovedem do velikog dizanja sedimenta sa zidova ili dna. Prihvatio sam boce, konektovao creva trudeći se da pri tome budem što mirniji. U koliko zamutim samo istraživanje neće dugo trajati. Posle kratke provere opreme krećem u istraživanje prvo po obodu jezera. Tražim odvod – sifon kojim bih krenuo. Nailazim na uže koje su speleolozi spuštali sa cijem da ustanove dubinu jezera i odlučujem da krenem po njemu. Na oko 8 m uže ulazi u restrikciju od gline zasute finim sedimentom. Dobro se orijentišem jer znam da će povratak biti u nultoj vidljivosti. Pored ovog otvora nalazim na još jedan sa manjim nagibom i nešto većih dimenzija. Otvori su toliki da se i sa “side mount” konfiguracijom boca jedva mogu provući. Medjutim i ovo bih uspeo samo sa znatnim dizanjem sedimenta. Prolazi mi kroz glavu kako je bila velika sraća da se prilikom merenja dubine jezera uže sa teretom uvuče baš u restrikciju i da je izmerena dubina tom prilikom iznosila oko 18m. Konfiguracija dna je takva da je bilo nemoguće naći mesto za “sidrište” blizu ovih otvora, a u medjuvremenu samo moje disanje već je odronilo toliko sedimenta sa plafona restrikcije da se vidljivost naglo drastično pogoršala. Osećam strašnu želju da produžim sa penetracijom. Znam da je prilika jedinstvena, ali mi obećanje drugovima da se neću upuštati u rizike odzvanja u glavi i odlučujem da se ipak povučem. Izranjam u potpuni mrak i tišinu, razmišljam gde sam pogrešio. U tom trenutku oko mene pale se jedna po jedna lampa i vidim nasmejana lica svojih prijatelja. Ugasili su lampe kako bi bolje mogli da prate moj napredak.

 

Nastala je živa diskusija u kojoj sam ispričao našta sam naišao i kakvi su izgledi za dalje istraživanje. Zapisujem u svesku informacije i azimute položaja jezera i tunela u njemu. Vreme je za mukotrpan povratak na površinu, ali po osmesima mojih drugara rekao bih da je vredelo i da nam ovaj napor neće teško pasti.”

 

Boravak u jami trajao je oko 12 h i tim je tek po mrklom mraku izašao na površinu. Cilj, speleo-ronjenje u jezeru na dnu Dragovog ponora je ispunjen. Ostala su mešovita osećanja. Iako postoje kanali kroz koje je moguća dalja penetracija ovi su toliko nestabilni da iziskuju izuzetan rizik. Sa druge strane, kako je Dragov ponor jama prilično velikog preseka postoji mogućnost da je u pitanju samo kratka restrikcija koja zatim vodi u veliku nama nepoznatu sobu. Ovo za nas predstavlja jak magnet koji će nas sigurno još koji put privući…

“Triton” & “Društvo Istraživača Vladimir Mandić Manda”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *